Inspirisana Dijaninom pričom počela sam da razmišljam o iznenađenjima...

Dijana je želela da proslavi divan dan, ali nije imala nikakve konkretne planove ni želje. Želela je samo da bude iznenađena.

Nikada nisam volela iznenađenja. Ali valjda kako se s godinama mi menjamo tako nam se menja i ono šta volimo.
Postoje tako neke stvari koje ja radim po inerciji, eto tako jer sam ih nekad volela, radila... Tu baš dolazi do izražaja onaj bik u meni. Samo neka je bez promene...

Ali kako sam ja sve više osoba koja obožava promene, tako sam izgleda zavolela i iznenađenja. Mada nisam do sada razmišljala o tome.

Razmišljam o tome šta nam je uradilo ovo moderno doba. Sad verovatno zvučim kao da imam sto godina, ali meni i deluje kao da je toliko prošlo otkad živimo ovaj moderni život.

Da se razumemo, ja vrlo volim određene stvari koje nam je donelo ovo vreme ali i dalje „patim“ za nekim starim. Sećam se onog perioda kad smo pravili poklone jedni za druge, kad smo crtali čestitke ili satima birali šta da poklonimo nama dragoj osobi. Satima smo birali jer smo želeli da tu osobu obradujemo, da joj poklonimo nešto šta ona voli.

Danas baš i nemamo toliko vremena da biramo poklone, obično se to radi u hodu, usput svratimo do radnje i uzmemo „nešto na brzinu“... Ali nije ni do poklona. Do vremena je.
Do prioriteta. Do onoga čemu (kome) dajemo sebe.
Ja sam npr osoba koja voli da kupi i pošalje cvet osobi koju volim. Ja i dalje pravim čestitke za Novu godinu (OK, sad pravim digitalne, ali ipak pravim)... i dalje imam momente kad kažem svojim ljudima koliko ih volim i koliko sam srećna jer ih imam...

Ova današnja priča je pokrenula gomilu misli u mojoj glavi. Gomilu pitanja.
Danima već razmišljam o okruženju. Kažu „ti si prosek 5 osoba koje te okružuju“.
Moje pitanje vama – jel vam se dopada prosek koji ste?

Mislim da postoji dva tipa ljudi. Oni koji sledeće putovanje planiraju čim se vrate sa jednog i oni koji sve to rade malo spontanije, u minut do dvan’est

Ja baš i nisam sigurna koji sam tip. Koji si ti tip?

Ranije sam mnogo volela da skitam, da u nedogled istražujem. Mislim, volim i sada ali nešto se tu promenilo. Ranije mi je bilo bitno samo da odem negde… a sad mi je bitno i gde sam otišla... Drugarica mi pre neki dan reče da sam s godinama sve više tipičan bik (ne, nije mislila po tvrdoglavosti već po hedonizmu).

Ne znam, ali nekako volim da mi je tu neka borova šuma, ne tako fensi plaža ali opet neka sa udobnom ležaljkom. Da je pomalo divlja, a opet ne toliko divlja da mogu dobiti svoju dozu kafe... Ma volim da mi je udobno i onako baš taman.

Ali postoje ta neka mesta koja možda nemaju sve ovo šta sam iznad navela, ali imaju nešto drugo. Ne znam ja da definišem to nešto drugo... ni ne može se definisati. To je ono nešto što se oseti. Samo eto tako izazove neke žmarce, naježi kožu, pokrene lavinu osećaja zahvalnosti što se baš tu nalazim.

Ako mene pitate, miris grčkog mora i energija tih mesta uvek odrade veći deo „posla“...

Tako je ove godine spontano „odrađen posao“ i odluka pala da se deo leta provede na grčkom ostrvu Rodosu.

Iako sam već bila na Rodosu pre 9 godina, jedva sam čekala da sletim.
Nisam od onih ljudi koji vole da puste utiske da se slegnu. Više volim da sa istom euforijom prenesem odmah... mada verujem da će utisci da se slegnu tek kad sledeći put budem na primorju...

O Rodosu bih imala toliko toga reći da se „brinem“ da se ovaj post ne pretvori u čitavo poglavlje...

Što se same organizacije puta tiče, videla sam da mnoge agencije imaju Rodos u ponudi. Ima i dosta opcija za samostalno organizovanje (u tom slučaju bi valjalo da to uradite nekoliko meseci unapred). Iako smo mi išli preko agencije(i zadovoljni smo), uvek radije biram samostalno organizovanje.

Verujem da svi Rodos vezuju za Kolos sa Rodosa (jedno od sedam svetskih čuda). Sama činjenica da je grad Rodos pod zaštitom UNESCO-a govori dosta o njegovoj vrednosti.

Ukupna dužina ostrva je oko 220km. Ako imate prilike, iznajmite auto ili koristite bus koji vozi do svih mesta koje ne smete propustiti ako ste na ostrvu.

Krenula bih od onoga šta se meni najmanje dopalo a to je najjužnija tačka ostrva i mesto po imenu Prasonisi. Ako volite surf onda bi vas ovo mesto očaralo. Pre nego što sam prvi put otišla na Rodos negde sam pročitala da se tu spajaju dva mora u jednom trenutku u toku dana.
Naravno da sam u glavi imala full scenario kako je to moćno ali zapravo je ništa …

U povratku odavde smo isključili navigaciju i malo se “gubili” po ostrvu. Idealna prilika da se uđe malo u unutrašnjost ostrva i prođe kroz maslinjake.
Sad mislim da bih mogla da pređem na ono šta mi se najviše dopalo (i prvi put i ove godine takođe) , a to je tkz. belo selo, Lindos.

Ljudi moji, kakvo je to mesto… Ako bi trebalo da se odlučite za samo jedno mesto koje biste posetili tokom boravka na ostrvu, onda to definitivno treba biti ovo selo. Pre nego što se skrene sa glavnog puta i uđe u selo, naletećete na jedan parking gde svi staju da se fotkaju i uživaju u prvom susretu i pogledu na Lindos.

Na ulasku u selo će vas dočekati magarci. Preslatki su. Možete ih samo pomaziti ali i koristiti kao prevozno sredstvo do Akropolja koji se nalazi iznad sela.
Za ovo sam saznala pre nego što sam prvi put išla na Rodos i tada sam imala želju da to i probam (iako sam i tad imala osećaj da je to mučenje za životinje). Tad mi je tata ispričao priču da su magarci životinje koje vole da nešto čine za čoveka jer se tako osećaju korisnim. Takođe su poznati i kao “skupljači” negativne energije.

Nakon što se pozdravite sa magarcima nastavljate dalje kroz selo. Ulice su uske i ušuškane, prepune zanimljivih radnjica i suvenira.Ovde bih vam predložila da besciljno lutate ulicama I eventualno napravite pauzu u nekom od preslatkih kafića/lokala.

Na vrhu sela videćete stepenice koje kroz šumicu vode do Akropolja odakle se pruža predivan pogled. Mnogo toga istorijskog je izgorelo, tu su samo ostaci ali vredi popeti se do gore (ako ste ljubitelj istorije, informišite se o turama i detaljima kako biste čuli različite zanimljivosti)

Svako ko je posetio Lindos, verujem, da će podeliti moje oduševljenje.

Lindos takođe ima i slatke plaže.

Od grada Rodosa spuštajući se dalje u smeru prema Lindosu postoji gomila predivnih plaža.

Da se ovaj post zaista ne bi pretvorio u čitavo poglavlje, pre nego što završim i sumiram, pomenula bih još Stari grad u gradu Rodos.
To je definitivno još jedna stvar koja se mora naći na listi svakoga ko dođe na ostrvo.
Nisam sigurna dal je lepši noću kad je pun ljudi i svetla ili danju kad se vidi svaki njegov kutak i svo cveće.

Moje oduševljenje je baš ogromno. Sva ta energija kojom me  grčko primorje napuni... Pre nego što ostavim moje favorite, složila bih se sa čuvenom Šurdinom rečenicom iz kultne serije „Vruć vetar“ -> ... „I opet ću da odem u Grčku, da produžim život makar za 5 dana, da me opali sunce ono južno, da me pomiluje onaj njihov vruć vetar“

-       Grad Rodos (stari grad, luka Mandraki, Kolos sa Rodosa)

-       Lindos + Akropolj

-       Plaže: Tsambika, Anthony Quinn Bay, Lindos, Afandou – ove su se meni svidele najviše, ali pored ovih ima još plaža

-       Ako volite izlete -> Symi – preslatko mesto… vraćala bih mu se iznova kao i Lindosu

Za sad stajem ovde i ostavljam vama da stvorite neke svoje utiske i oduševljena... 

Pa zdravo društvo,

Srećna nam Nova 2023.godina, želim nam dobro zdravlje, mnogo radosti, ljubavi, putovanja i para.
Verovatno sam više puta do sad ponovila koliko volim decembar i koliko uživam u svim radostima koje decembar donosi. Prvi put se desilo da nisam imala neki naročit osećaj 31.12., nisam imala nikakav osećaj da MORAM odraditi sve i svašta pa čak ni da moram da završim vision board pre isteka 2022. Ceo dan sam bila prepuštena osećaju i radila baš ono šta mi se u datom trenutku radilo. Čak sam malo i dremnula tokom dana. Zapravo sam bila jedna totalno netipična JA. I mogu vam reći da mi se dopalo.

Ne znam kako je kod vas, ali ja sam znala neretko da nabijem sebi pritisak ako ne odradim ono šta sam planirala, ako kojim slučajem ne bih otišla na dogovorenu kafu ili iskočila iz bilo čega šta sam za taj dan planirala. I da, sve se kod mene godinama unazad vrtelo oko te reči „PLAN“.

Duže vreme (možda i jednu deceniju) ja radim dva posla. Zapravo, to sam osvestila tek pre malo jače od godinu dana. Pored svog regularnog posla ja držim časove nemačkog jezika. I kad god bih nekom to pomenula, uvek bih rekla „E imam čas“, nikad ne bih rekla „Radim“.

Časove nikad nisam doživljavala kao posao, nekako su postali sastavni deo mene. I vrlo sam srećna jednim delom zbog toga što mogu da zaradjujem od nečega šta ne doživljavam kao posao.

I moguće je da ću u nekom trenutku i živeti od toga. Ali s druge strane sam se malo „pogubila“ zbog ta dva posla i svega onoga šta ja želim da radim/u čemu želim da uživam sa strane. Da bih sve mogla da imam morala sam se naučiti da budem prilično organizovana, a to je značilo da moram imati PLAN.
Odlično je biti organizovan. Tad skontate da dan može da traje više od 24h. Ali nemojte zaboraviti da se organizujete i oko sebe. U početku sam mislila da je sasvim dovoljno što sam tefterisala čak i vreme za sebe, vreme za kafenisanje i sl. Al’ sam baš na tom putu izgubila sve čari spontanosti.
Izašla bih ja na kafu, prošetala Kalemegdanom, otišla na masažu ali ponekad baš u trenutku kad bih radije radila nešto drugo ili bila negde drugde. A eto, otišla sam jer sam se tako organizovala 2 nedelje ranije...

Možda nekom to super odgovara, što se mene tiče, nije bilo OK. Vremenom sam izgubila sebe, smanjila osećaj radosti oko odredjenih stvari kojima baš fali spontanost, više sam se umarala (psihički) i bap, odjednom su časovi postali posao koji mi je sve teže padao...

Ove godine obećavam sebi da ću biti spontanija. Dozvoliću sebi da radim ono šta mi pokreće radost. Dozvoliću sebi i da ništa ne radim. Hodaću bosa po travi. Viđaću ljude koje volim i koji mi prijaju. Dopustiću novim ljudima da uđu u moj život. Promeniću sve ono šta mi troši energiju a nikako ne puni rezervoar.

Potrudiću se da svesno biram čemu dajem važnost, pažnju, energiju, vreme i sebe.

Davaću sebe sebi. A ponekad ću i ostaviti sebe na miru.
Jedno vreme sam imala jako lepu naviku, nekad bih pisala, a nekad i razmišljala i osvešćivala sve ono na čemu sam zahvalna. Sve ono šta imam/koga imam. Možda je kliše ali stvarno radi posao. Stvarno probudi ono nešto lepo u stomaku. Nije da to ne praktikujem i sad, ali mogla bih da uvedem u dnevnu rutinu. Neće da škodi

Kontam da postoje dva tipa ljudi. Oni koji su ludi za decembrom i prazničnom euforijom i oni drugi koji su ludi zbog istog.

Ja spadam u ovu prvu grupu. Ne znam tačno šta je to u decembru, ali ja ga obožavam. Mislim da bih decembar mogla da opišem kao najradosniji mesec u godini.

Iako je poslednji dan u mesecu, na mene utiče vrlo pokretački. U decembru sam vrlo motivisana za mnogo toga. Nekad mi se dešava da me sa svih strana obuzme motivacija, pa vrlo lagano propustim da sve to i iskoristim i/ili pretočim u akciju.
Ovog decembra sam pokrenula izazov (za sebe a i za sve vas koji želite da mi se priključite) i rešila da mi ovaj mesec bude mesec radosti. Živimo baš brzo i postajemo sve više skloni tome da sve i svakoga uzimamo zdravo za gotovo. I za čas se pretvorimo u Grinča koji ne samo da negoduje prazničnu atmosferu već postaje dzangrizav po pitanju svega i svačega.

Koliko puta vam se desilo da ste rekli da nemate vremena da se javite nekom na telefon, da nemate vremena da skoknete na kafu sa prijateljima, da nemate vremena da vežbate ili jednostavno leškarite i zevate u plafon?

Ja sam vam od onih ljudi koji su „300 na sat“, uvek u nekim akcijama, u gasu sa prividnom brigom o sebi.
Kad bi me neko pitao kad sam poslednji put uradila nešto za sebe, dala sebe sebi, verovatno bi mi trebalo malo vremena da se prisetim tog momenta.
A svi koji me dobro poznaju, znaju da je to nimalo tipično za mene. Ja sam neko ko voli da voli sebe. Ja sam vam neko ko sam sebi pošalje cveće, prošeta do neke slatke kafeterije i uzme kafu za poneti... neko ko ode na masažu...
Verujem da će me mnogi razumeti a i složiti se sa mnom da je čoveku lako da skrene s puta i poremeti svoj ritam u kom se najbolje oseća samo zbog brzine života i grada.
Baš nekako lako dozvolimo brzini da nas obrlati i uzme pod svoje.

I da se vratim na onaj moj decembarski izazov. Ovog decembra sam rešila da iskoristim svu ovu prazničnu euforiju, svu lepotu decembra kao i motivaciju koju donosi decembar i pokrenem radost (sad zvučim kao reklama za Coca Colu – oduvek sam obožavala njihove reklame).
Svakog dana ću se truditi da pronadjem i najsitiniju radost u šoljici kafe, šetnji kroz Knez Mihailovu, posećivanju svih onih kafića koji odišu prazničnom atmosferom, popiću toplu čokoladu a i po neki punč. Davaću sebe sebi a i voljenima.

A i vas pozivam da se uključite, da pokrenete radost, uživate u kafi, toploj čokoladi, kuvanom vinu ili punču. Da se srećemo u okićenim kafeterijama i lokalima, da damo sebe sebi i voljenima.
Ionako smo svi na društvenim mrežama, pa hajde da ih ispunimo radošću. Kažu, sve šta se deli to i raste.

Pišite mi ako imate još neke predloge i koristite #decembarskaradost da pratim vaše uživancije

Do skorog čitanja,

Grli vas Marinien

Kad pomislim na leta svog detinjstva obuzme me neka nostalgija. Nostalgija ne samo za tim vremenom, za ljudima koji više nisu fizički sa nama, već i za pravim letom.
Kad pomislim na ta leta, mogu da razumem ljude koji kažu da vole leto. Znate ono kad je 30 stepeni toplo, a uveče vam za šetnju treba nešto „za preko“.

Ali ni tih leta više nema...

Ne znam, nisam neki fan leta. Uh, naročito ne leta na beogradskom asfaltu.  

Ali sad ne želim da kukam i žalim se na temperaturu već bih da vam pričam malo o jednom magičnom mestu. O mestu na koje sam pobegla od beogradskog asfalta.

Ove godine sam osetila veliku potrebu za morem. Bila mi je potrebna šetnja pored mora, da udahnem morski vazduh, da osolim kosu...

Vrlo brzo smo rešili gde idemo. Dvoumili smo se, možda čak i „troumili“, ali je moj dragi na kraju rešio da mi ispuni želju i odemo u Pargu. S obzirom na to da je on tamo već bio, ja sam dobila i super vodiča, koji em poznaje mesto, em poznaje mene.

I pre nego što smo stigli tamo, ja sam bila dosta informisana i upućena u to kakvo je to mesto.

Jedina stvar na koju nisam bila spremna, iako sam znala šta me čeka, je put do te čuvene plaže Valtos.

E ako do sad nisam verovala u karmu, sad definitivno verujem. Ljudi moji, pa kakav je to kardio.

Ali da se vratim na Pargu. Parga se nalazi blizu Preveze (ukoliko letite avionom, ovde ćete sleteti. Ovde ćete sleteti i ako letite za Lefkadu). Moj prvi utisak je bio oduševljenje bojama. Jedan mali, živopisan gradić sa preslatkim uličicama, tavernama i lokalima koji se postepeno „dižu u visinu“.

Prva dva-tri dana sam se zaustavljala na svakom koraku, jer sam na svakom ćošku nailazila na nešto slatko.

Nebitno da li je to niz radnjica sa suvenirima ili cveće u predivnim bojama, ali u tim ulicama vam sve mami pogled.  

Sve te ulice vode ka malom trgu koji se pruža duž obale.

Ceo centralni deo grada je u stepenicama koje vode do Venecijanske tvrdjave. E tu se morate popeti.

Bila bi velika šteta da propustite pogled sa tvdjave.

S obzirom da sam imala dobrog vodiča, koji zna koliko sam teška kad je hrana u pitanju, uspela sam da okusim grčku kuhinju i to u jednom starom, porodičnom restoranu sa tradicijom i preukusnom hranom. Da li biste mi verovali kad bih vam rekla da se za mesto u tom restoranu čeka red u ulici? Da, toliko je dobro da ljudi stvarno čekaju da bi dobili mesto. Naravno da sam i ja čekala. Dok čekate sto, domaćin vas posluži čuvenim grčkim pićem.

A kad smo dočekali sto, pored fenomenalne hrane uživali smo u domaćem belom vinu. Najbolja su ona vina bez etikete, koja porodica pravi za sebe a nesebično deli sa nama.

Kao neko ko nije baš veliki fan jutra, super mi je godilo što na plaži ima brdo preslatkih kafe-restorančića.

Nimalo mi nije smetalo što je svako jutro izgledalo isto -> odradimo ozbiljan kardio do plaže, zauzmemo neku slatku ležaljku, po mogućstvu što bliže moru i pravac na kaficu sa pogledom.

Da je do mog dragog, ovo bi sve radili oko 9h ali medjutim ... bilo je malkice kasnije.

Ne znam šta ali ima nešto u moru, u talasima, u njegovom zvuku. Pet-šest dana mi je bilo dovoljno da se restartujem i napunim dušu.

Nekad mi se čini da dušu nedovoljno „kačim na punjač“. Volim ovakva mesta koja me bace na razmišljanje i nakon punjenja vode odmah u akciju. Svako putovanje donese nešto, oplemeni nas i obogati za bar jedno saznanje, kontanje ili bar onaj jedan „AHA-momenat“. Ili nam spontano nametne neko pitanje. Za ovo letovanje od Parge sam dobila nekoliko „toga“, ali bih izdvojila jedno pitanje koje bih volela da svakog dana postavim sebi. -> Radiš li nešto šta ti dušu kači na punjač?

Ma i momenata je previše divnih koje sam ponela sa sobom. Galerija u telefonu mi je puna i jedva čekam da podelim sa vama još neke predivne trenutke i preslatka mesta (za uživanje u istim zapratite me na instagramu: @marinien_ )

A ono šta bih vam savetovala ako budete išli u Pargu – lutajte, gubite se po uličicama, popijete domaće vino i mnogo uživajte u bojama.

Do sledećeg posta...

Grli vas Marinien 

Mislim da je ove godine 15 godina kako piskaram ovde. Pošto sam ja neko ko baš voli glorifikaciju, pomislila sam, možda bih mogla proslaviti. Ali s obzirom da u poslednje vreme uopšte nisam aktivna ovde koliko bih to htela, mislim da je ponovno aktiviranje najbolji način da ovaj jubilej proslavim.

Ovo mesto ovde je uvek bilo nešto samo moje. Mnogo ljudi koji me poznaju ni ne znaju da ja tu kao nešto piskaram. U početku je tu bila neka naša blog ekipa i mi smo čitali jedni druge. Kako je vreme prolazilo, ja sam i dalje piskarala uglavnom za sebe, bez ikakvog odredjenog smera. Uvek sam volela to, samo moje mesto gde mogu da naškrabam po neku stranu, gde ništa ne mora da ima smisla a još manje da bude povezano jedno sa drugim.

Pisala sam ono šta mi je tog trenutka bilo na duši, u mislima. Nekad su prsti sami kuckali a um se otvarao.

Neki to nisu mogli da shvate, neki čak nisu imali ni priliku da pročitaju.

Ovih dana dosta razmišljam o blogu. Aktivirala sam se na instagramu i baš se raspišem ispod slika.

Podsetila sam se koliko volim ovo, koliko uživam dok pakujem tu neke reči.

Baš sam požela da vratim sebi ovu rutinu, da vratim sebi ovaj osećaj, ovog nekog leptira u stomaku koji vileni dok ja pišem.

Čitam svoj poslednji post ovde. I vidim da sam obećala neko pisanje o veri i o slučajnostima. Sećam se te večeri dok sam pisala poslednji post, kakav je to rat misli bio u mojoj glavi.

I sad bih vam svašta nešto piskarala i rekla. I baš je super osećaj.

Sve je počelo onog momenta kad sam rešila da počnem da delim s ljudima sadržaj. Postoji toliko toga što želim da vidite i da pročitate. Postoji toliko mesta koja želim da zajedno obidjemo.

Razmišljam o vremenu. Sećate se onog momenta kad za 5 min treba da zvoni za kraj časa i nikako da prodje. Ili kad u teretani radimo neku vežbu koja nam baš i nije omiljena – ja mislim da tih 5 min ne traje isto kao npr 5 min kad snooze-ujemo budilnik ili uživamo u najlepšem pogledu.

Isto je i sa dragim ljudima.

Kažu da po toj prolaznosti vremena, odnosno trajanju tih 5 minuta, možemo znati koliko zapravo uživamo i volimo to nešto šta radimo.

Kad se dohvatim tastature ili sveske i olovke tih 5 min baš prekratko traju. Mislim da sam ovim sama sebi dovoljno rekla.

Do sledećeg posta...

Grli vas Marinien

Uh, što ja volim ovo doba godine. Volim kad krene novembar, pa sezona slava. To kod mene znači samo jedno, zagarantovano sam u Kragujevcu, mnogo uživam sa porodicom, uglavnom ja nešto izvoljevam, vazda sam nešto htela, vazda je dan počinjao sa čuvenom „aj da napravimo neki plan“  A sad imam i podršku, moju sestričinu koja će, čini mi se (nadam se da moja sestra ovo neće pročitati), da me nadmaši u izvoljevanju i akcijama - oh, Bože, prštim od ponosa (tetke će razumeti)

Neću mnogo pričati o tome koliko je ova godina drugačija – zar i nije poenta da nam godine u životu budu drugačije? Zamislite da su nam godine iste, da svakog dana iznova živimo isto... Hm, kad malo razmislim, nije daleko od istine. Više me brine ova činjenica nego ovo što cele ove godine živimo...
Malo sam ove godine poranila, obično ovo radim u decembru, ali šta je pa isto ove godine.

Naizgled jedna godina puna restrikcija, a ustvari puna akcija. Svaka restrikcija donela je bar po jednu akciju, donela je bar po jednu novu osobu, bar po jednu odluku.

Prva restrikcija mi je donela vreme. Nešto najvrednije što sam u tom trenutku mogla da dobijem.

Počela sam da se vraćam mnogim „stvarima“ za koje sam mislila da sam ih prerasla. Skontala sam da definitivno postoje „stvari“ koje se ne mogu prerasti, kao i one koje se ne smeju nikako prerasti. Volim ovu lepotu jezika: jedan jezik ne dozvoljava dve negacije jer time jedna potire drugu, dok u našem jeziku važi zlatno pravilo „što više to bolje“ 

Malo sam digresirala, ali nećete mi zamerite. Eto šta se dešava kad ne pišem neko vreme, izazovem rat svojih misli. Misli ratuju jedna sa drugom, bore se za prevlast. Mada nije ni to tako loše, zdrava konkurencija je dobra stvar.  

OK, da se vratim na „stvari“ koje se nikako ne smeju prerasti, neću se vraćati na duplu negaciju u jeziku 

Ne sećam se da li sam ikada pisala o tome, ali počela sam da piskaram još u nižim razredima osnovne škole. Umišljala sam da sam mnogo dobar pisac. Sećam se svojih prvih priča a još više se sećam ozarenih lica svojih roditelja i babe, moje Bukice, koji su me sa oduševljenjem slušali kao da slušaju najpopularnijeg pisca današnjice. Jedna od najbitnijih „stvari“ je ta potpora koju dobijamo od malena. Neverovatno je koliko nas to definiše u životu, koliko nam olakšava dalji rad i veru. Super je imati ideju I želju, ali vera je ta koja nas vodi do akcije I discipline bez kojih nema ništa. Znači, vera. Mogla bih nekad malo više vremena da posvetim veri. Razmišljam kakva bi vera bila kao osoba. Uf, evo je jedna agresivnija misao koja pokušava da preuzme vlast.

-          Draga vero, molim te sačekaj malo, posvetiću ti vremena, obećavam.

Da se vratim na restrikcije I sve ono što su mi donele. Donele su mi vreme. Njavredniji poklon. Iako sam dobila vreme, ja sam zastala. Uradila sam baš ono što mi je dugo trebalo. Stala sam. Nije to bilo kočenje odjednom, ne verujem da bi to bilo dobro za moj unutrašnji motor... opet ću digresirati ali ne možemo a ne pomenuti mnogo bitnu odluku i akciju da krenem na put „postanite aktivan vozač“ – baš sam ponosna na sebe, još jednom sam baš ponosna na sebe – bravo, Maki

Elem, stala sam. Kočenje je išlo prilično sporo ali čemu žurba. Eto i to sam naučila. Čemu žurba – svi vi koji me duuugooo poznajete, ne brinite, niko me nije oteo.

Onog trenutka kad sam ja stala, tad je sve počelo da se kreće kod mene. U moj život su se pojavljivale nove ideje, nove akcije, novi ljudi. I sve je dolazilo nekako iznenada. Možda I ne baš iznenada. Čini mi se da se sve pojavilo baš onda kad bih se zapitala. I evo je još jedna misao koja bi da se izbori za svoje mesto. Pita me da li zaista verujem u slučajnosti... Ali morala bih prvo ispoštovati veru, obećala sam joj, pa onda slučajnostima mogu dati vlast.

Mislim da je ovaj moj motor zaslužio odmor, čini mi se da mi je rat misli sagoreo dosta kalorija – a kažu da se valja odmoriti. Pa ako kažu, idem ja onda da probam da ih poslušam a vama ostavljam da razmišljate o restrikcijama, šta nam donose a šta ondnose (možda baš ono što nam treba). I znate šta, dobra vest je da sami možemo kad god želimo da ih sebi uvedemo

Sad je to već postala tradicija, da mi čak ni dobar uvod nije potreban. Možda ne tako duga tradicija, ali dovoljno duga da kad dodju ovi poslednji dani u decembru u meni se pojača ta želja da sedim kod kuće i „čukam“ u komp, da sumiram godinu. A sad imam i novi kompjuter J Prvi put sam samoj sebi kupila kompjuter. Što se tiče tih tehničkih stvari uvek je neko bio tu da to završi umesto mene. Moje je bilo da kažem šta želim, možda nekad dodam neki dinar i to je sve. Puf, komp spreman za korišćenje je na stolu. Ne kažem da ne uživam u tome ali život nekad poželi da se malo poigra i da nam pokaže da može i drugačije. A kad nam život servira neku igru na sto, prosto ne možete a da se ne igrate. Volim igre. Ali ova koju mi je život bacio na sto me baš nije oduševila na prvu, ali čim sam je prihvatila kao I svaku drugu igru, u početku ne tako zanimljivu, postalo je drugačije. Baš sam se zaigrala. I igram se I dalje. Odlično je, moram vam reći. Ne uvek tako lagano, ali dobro je.

Opšte je poznato koliko ne volim analiziranje. Kakvo svesno gubljenje vremena. Ali volim argumente. Sećam se kad smo bile mladje, sestra i ja bismo morale tati da argumentujemo svaku našu „veliku“ odluku, zašto bi trebalo to nešto da dobijemo. Bilo je zabavno. Čini mi se da nas je tata tako naučio mnogim vrednostima, naučio nas da je razdvojimo bitno od nebitnog, stvarno potrebno od hira ... Dooobro, oook, nije kao da smo odmah to i u praksi naučile J Ali kad je neko odmah skontao i primenio suštinu svega onoga što su nas roditelji (a i svi/sve ostali/ostalo) učili. I ne kažem da još uvek apsolutno primenjujem taj dobar metod argumentacije kad su neke stvari u pitanju, ali radim na tome... malkice…

Dakle, 2018a je tu još 2 dana pa je red da je ispratimo kako dolikuje.

Ufff, kakva godina. Daleko bolja od prethodne, ali definitno da nije bilo prethodne ova ne bi bila ovakva. I polako počinjem da shvatam onu rečenicu koja me je oduvek nervirala, da se sve dešava sa razlogom.

Ovu godinu ću pamtiti po nekoliko baš lepih stvari tj dešavanja tj osećaja.

Pamtiću je po leptirićima. Pamtiću je po lupanju srca, po svemu onome što je moj leptirić vratio kod mene. Zapravo na šta me je podsetio. Pamtiću je po zaljubljivanju, najlepšem osećaju na svetu i onoj predivnoj iskri u očima koju zaljubljivanje nosi.

2018u ću definitno pamtiti i kao godinu kad sam krstila mog malenog miša. To je osećaj koji se ne zaboravlja.

Moje mezimče, Lenka, je ove godine postala djak prvak. Napravili smo prvi korak u svet predivnih mogućnosti I izazova.

Ove godine sam nakon dužeg vremena promenila posao. Ovaj posao mi je doneo nova iskustva, nova učenja ali ono najbitnije doneo je predivne ljude u moj život. To su ljudi koji čine da se svakog dana osećam kao deo ekipe, ljudi sa kojima se svakog dana smejem, od kojih svakog dana učim nešto. Zahvaljujući tim ljudima našla sam novu opsesiju, Thor-a J

Čini mi se da sam ove godine provela najviše dana (do sad) u mojoj voljenoj Nemačkoj. Ponovo posetila najdivniji grad na svetu, Hamburg. Napravila velike odluke.

Wow, kakva godina. Bilo je tu još brdo nekih dešavanja I momenata ali kad bih sve navodila mislim da ovaj post ne bi imao kraj.

Ljudi koji me poznaju znaju da volim da podsećam ljude koliko ih volim, da im posvećujem vreme I pažnju (jer ko bolje od mene zna koliko je pažnja bitna :p ) I da im se zahvaljujem. Tako da bih sad htela da se zahvalim svim divnim ljudima koji su I dalje u mom životu, svima koji su iz njega otišli (imali ste svoju epizodnu ulogu sa razlogom). Hvala svim momentima, osećajima, mestima koju su skockali moju 2018u.

Pa, draga moja 2019. sa nestrpljenjem te čekam. 2018a ti je zadala lep zadatak, potrudi se da ga ispuniš ;)

Ovih dana dosta razmišljam o luna parkovima. Ne znam da li je to zato što sa Lenkom često idem u luna park ili je nešto drugo u pitanju, ali kao da je i bitno. Znate da baš i ne volim da analiziram. Lenka mi je omogućila da se vratim u onaj period kad bismo seli na vrtešku i odlepršali ko zna kuda. Sećam se da je najteža odluka tad bila da li ćemo se zavrteti na poniju, jendorogu ili nekoj drugoj predivnoj životinji. Nekad pomislim šta nas sad sprečava da izaberemo neku predivnu životinju na vrtešci života i zavrtimo se...
Ipak u luna parku najviše volim ringišpil. Znate onaj momenat kad je neko od prijatelja iza vas pa vas u toku vožnje jako odgurne (prvenstveno da biste uhvatili lutkicu kojom dobijate nagradnu vožnju) – jaoj, taj momenat je neprocenjiv. Potrudiim se ja da uhvatim lutkicu, ali ipak onaj osećaj kad poletite ...

Ringišpil mi je uvek predstavljao neko uzbudjenje. Radovala sam se čak i stajanju u redu, jurenju slobodne „stolice“... Ali onaj osećaj kad me ringišpil zavrti...

Ja sam od onih ljudi koji „zadržavaju“ stvari koje vole, pritom ne mislim na materijalne. Dobro, ne samo na materijalne :) Volim uspomene ali volim da zadržim i one osećaje koji nešto izazovu u meni. Već sam vam nekoliko puta pričala o važnosti leptirića u mom životu, tako da verujem da znate o čemu pričam.

E sad, jedan od tih super strava osećaja izaziva i ringišpil. Ali kako sam ja sad kao odrasla pa ne idem baš toliko često u luna parkove (hvala mojoj Lenki na svakom odlasku u isti) ja moj ringišpil imam u glavi. Jedno vreme sam malkice zaboravila na njega, ali se pojavio neko ko je ponovo zavrteo taj ringišpil u mojoj glavi i odjednom mi je Balašević išao na repeat. I što bi rekli „svaka mu je ka’ Njegoševa“, pogadja Djole direkt. Moj duh je odjednom izleteo iz boce, obojio moj svet nekim super šarenim bojama. I baš kao neki super zanimljivi šareni leptirić zavrteo ringišpil u mojoj glavi.

... i tako ja opet imam onaj isti osećaj koji je ringišpil uvek pravio kod mene. I tako se ja opet vozim na ringišpilu. I dalje je taj momenat neprocenjiv. I dalje letim...

Konačno je proleće stiglo. Mada nisam baš sigurna da li je ovo proleće ili samo odskočna daska za leto ali svejedno uživam. Ne znam za vas ali ja proleće vezujem za boje, za lale i za neizbežne leptiriće. Izgleda da su leptirići kod mene bili malo nestrpljivi pa su stigli pre proleća, ali svakako i dalje lete.

Razmišljam o toj nestrpljivosti. Ranije sam bila prilično nestrpljiva. I sad ponekad osetim tu neku zunzaru koja se trudi da me podseti kako je biti nestrpljiv. Ko bi rek’o da ta mala zunzara može tako da nervira. Muva k’o muva. Samo se vrti i izludjuje.

Ja sam od onih ljudi koji veruju da svi imamo neko svoje mesto i vreme. Svako od nas ima svoj sat. I apsolutno ništa i niko ga ne može (a i ne treba) požuriti. Moje mesto je moj cilj do koga idem prolazeći kroz najrazličitija mesta, upoznavajući najrazličitije ljude. Svi ti ljudi, sva ta mesta su deo moje životne slagalice. I svaki sledeći deo je prilično neizvestan. Jedino u šta se uzdam je emocija. Znate ono kad vam zatreperi sve u vama, kad se leptirići toliko zaigraju da ni sami ne znate otkud sad da se „jave“, zašto se toliko smejete ili zašto vam oči sijaju. Obožavam taj osećaj. Već nekoliko meseci ga imam. Jaoj koliko je predivan. Moji leptirići su se zakačili za mene i vode me. Ja ih pratim i svidja mi se put kojim me vode. Ne mogu vam reći da nema prepreka na tom putu, ima ih ali svejedno, moji leptirići su toliko zabavni i slatki i vode me ka mom mestu, da tamo budem baš u moje vreme. Jer oni znaju. A ja im verujem.

Ovih dana se koprcam u moru emocija i prilično uživam u tome. Ljudi koji me poznaju znaju da nisam nimalo škrta na rečima, neki bi sad dodali da bi možda nekad trebalo da budem škrtija, ako me razumete :) Ali neee. Pa kad je beg bio cicija :) Volim da izražavam emocije, uživam u zahvaljivanju i podsećanju ljudi koliko mi znače, koliko ih volim, koliko sam naučila od njih. Volim onaj momenat kad svaku osobu koja uleti u moj život dodam slagalici mog života. A onda se odmaknem i onako izdaleka bacim pogled na slagalicu.

Ja sam definitivno jedna od onih koji zaista misle i veruju da je mnogo toga u glavi. Nekako mogu da tvrdim da svi možemo sve, potrebno je samo da zažmuriš, porazmisliš malo i kreneš.

To je sad neka druga tema, o kojoj ne bih sad da pričam ali taj momenat kad zažmurim i porazmislim malo me je doveo do ove teme o kojoj bih volela danas da pričam. Svi mi koji volimo da maštamo i imamo taj neki „samo moj“ svet znamo koooliko je dobar taj osećaj koji imamo kad zažmurimo i zastanemo na tren. Najviše volim tu, što taj tren baš može da potraje.

Tako sam ja jednog dana otplivala u to neko more emocija i tu i ostala. Plivajući zapitala sam se da li dovoljno često govorim ljudima da ih volim, da li im govorim da boje moj svet i slažu moju slagalicu.

Svi stalno govore „Nemoj da mi govoriš, pokaži mi“ – da budem iskrena, nisam baš obožavalac ove rečenice. Mislim da ove dve stvari idu jedna sa drugom. Da, želim da mi pokažeš ali želim i da mi govoriš. Naročito u današnje vreme kad se mnogo toga dešava online, u nekom virtualnom svetu. Ranije nisam verovala u to, ali neko je uspeo da me demantuje. Nemam blama (i ne mislim da je to uopšte nešto čega bi čovek trebalo da se stidi) da kažem ljudima kako se osećam. Mislim da svi oko mene (i fizički blizu mene a i virtualno) znaju moju emociju prema njima. Prilično sam otvorena, sad već i vrapci na grani to znaju. Ali čak i ja ovako otvorena sam skontala da je mnogo lakše izraziti emociju na stranom jeziku. Neko vreme sam mislila da je to moj neki trip, neka moja zabluda ali danas sam čula još jednu osobu da deli to mišljenje. I ceo dan razmišljam o tome. Zašto je ljudima lakše da se izraze na stranom jeziku? Pa čak i kad taj strani jezik govore kao maternji... Ne znam koliko vas to zna, ja sam po profesiji filolog. Završila sam nemački jezik i govorim ga prilično lepo (moja skromnost dolazi do izražaja). Jezik je nešto što učimo ceo život, tako da neću reći da nemački govorim perfektno, baš naprotiv, ali baš volim da pričam na nemačkom, uživam u tome. Ljudi kažu da imam neki poseban sjaj kad govorim na nemačkom. Ha, ko bi rek’o da nemački može da izazove sjaj u oku :) – ova rečenica je posvećena svima vama koji nemački vezujete za grubost.

Uglavnom, u jednom trenutku sam počela da živim bitan deo života na nemačkom. I uživam u tome. Iako sam mislila da ću imati problem da izrazim tj kažem sve ono što osećam, apsolutno nisam bila u pravu. Mislim da nikad nisam bila otvorenija.

Čak i ja koja svakodnevno pričam ljudima koliko mi znače, na nemačkom sam daleko otvorenija. Zašto je to tako?

Ja definitivno mislim da je ljudima mnogo lakše da se izraze i budu iskreniji na stranom jeziku. Ali ako je to jedini način da kažemo šta osećamo, ’ajde da svi naučimo bar po jedan strani jezik, makar zbog toga da bismo govorili jedni drugima koliko nam znače i kakve emocije bude u nama. A s obzirom da se emocija ne podrazumeva, možda se malo osvestimo i počnemo da budemo zahvalni i srećni. 

Danas bih htela da pričamo o mirisima. Tj ja bih malo pričala o mirisima. Ja imam momente da odredjene mirise vezujem za odredjene osobe, odredjena mesta ili neka osećanja.

Postoje neki parfemi koji me vezuju za neke periode života. I kad god ih pomirišem oni imaju tu neku moć da me transportuju baš tamo. I ne samo da mislima odletim tamo negde, ja se i osećam onako kao nekada. Kakvu god emociju da to probudi u meni ja se radujem zbog toga. Ja volim nostalgiju. Za mene taj osećaj znači da imam šta ili koga da mi nedostaje. I nedostajanje nije nužno negativna emocija. Barem nije meni. Volim one momente kad sednem, zamislim se, pustim sebe da odletim nekuda a onda u stomaku počnu da lete leptiri. Jaoj, naročito sad, u ovom periodu, oko praznika, pred Novu Godinu. Aaa, baš volim te momente. Nekako se osetim baš kao Doroti koja pljesne cipelama i odeee. Eh, da... Ja sam kao Doroti. Možete me zvati Doroti :)

Čini mi se da sam na početku želela da pričam o mirisima... Sad mi se čini da bih još malo o Doroti, o cipelama koje me odvuku tamo negde. Cipele me odvuku tamo negde ali miris je zapravo taj zbog kog ja zaista živim taj tamo neki momenat. Koliko je lepo što samo zbog mirisa možemo svaki put iznova živeti momente.

Volim i miris zime. Ima nešto u vazduhu tad. Najlepši mi je onaj miris zime dok gazim po snegu a oko mene je sve toliko belo da me glava zaboli :)

Volim miris iz dimnjaka. Još ako taj miris povežem sa zvukom pucketanja vatre... Miris dimnjaka me podseća na neke davne dane kad smo išli na selo da proslavimo Božić. Eto npr taj miris dimnjaka me je sad doveo do mirisa hleba koje bi baba izvadila iz šporeta. Volim miris koji dolazi iz rerne.

Volim miris knjige. Ipak jedan od najomiljenijih mirisa bi svakako bio miris kafe.

Volim i mirise koji učine da osetim bliskost nekih ljudi. Mirisi koji mi vrate neke ljude, učine da poželim toliko toga... a onda samo postanu vetar u ledja. Dobro je dobiti motivaciju samo zbog mirisa, zar ne ;) ?

Sećam se, kad sam bila mala postajalo bi mi jako neprijatno kad bi mi neko rekao da sam pocrvenela. Nije kao da se to često dešavalo, ali nekako nisam volela taj komentar kad mi neko uputi. Valjda se nisam osećala prirodno, valjda mi to nije išlo uz moje prirodno stanje. Sad, posmatrajući iz ovog ugla, mislim da mi je jasno zašto nisam baš bila obožavalac tog komentara.

I danas ne crvenim često. Crvenim tek ponekad, u nekim posebnim prilikama. Znate one prilike kad neko učini da pocrvenite, da sramežljivo spustite glavu dok su vam oči željne da ostanu uperene samo u tu osobu koja vas je „pocrvenela“. U istom trenutku gomila leptira poželi da se igra pa se tako zaigra u vašem stomaku. Toliko predivan osećaj da glavu spuštam ne bi li sebično sačuvala samo za mene sve to što se tu negde dešava.

Pitaju me, „Pa kako izgleda, da li je plav, crn ili smedj... je li ima svetle ili tamne oči... da li je nizak ili visok...?!“, a ja pooojma nemam. Znam samo da izgovara tu gomilu glasova, neke reči od kojih ja prelazim u moje neprirodno (a tako prirodno) stanje, ono stanje kad ja pocrvenim i zanemim.

Ljudi koji me poznaju reći će vam da je to prilično velika stvar... Možda bi tog nekog „izazivača“ mog neprirodnog stanja opisali kao čarobnjaka. Pa zar ja da pocrvenim, pa još i da ućutim...?!

Čarobnjak bi tako došao, onako usput, pobacao te neke reči oko mene, „naterao“ me da pocrvenim, da predjem u neprirodno stanje a onda i nakon njegovog odlaska ja bih ostajala zabuljena u jednu tačku, smeškala bih se nemam pojma čemu a oči bi mi dobijale onu najlepšu nijansu zelene boje.

Sećam se, nekad nisam volela kad bi mi neko rekao da sam pocrvenela, a sad jedva čekam da osetim da crvenim. 

Ufff, koliko volim jesen. Ne znam da li je više volim zbog svih boja koje nam donosi sa sobom ili zbog toga što konačno mogu da se zaigram u kuhinji. Ili možda zato jer nema više +45 i konačno mogu da dišem normalno... Možda volim jesen jer me asocira na početak. A možda zato što ponovo kreću one naše omiljene serije koje su bile pauzirane tokom leta. Ne znam ni sama... Uglavnom, volim jesen.

Volim što mogu da stavim karmin a da ne razmišljam da li se topi ili me samo živcira jer mi je vruće.

Volim jesenju garderobu. Volim da se uvučem u dzempere, da se umotam u moje marame, da navučem čizme. Volim kišne dane kad mogu da se zavučem u fotelju, umotam u ćebence i čitam ili pišem. Da, baš volim jesen. Dok šetam ulicama primećujem i lišće koje se grli sa zemljom.

Posle pretoplih letnjih dana i noći sad smo nekako svi zimogrožljivi pa vapimo da se ušuškamo u nečijem zagrljaju. Volim i da se grlim. Možda zato volim jesen.

Kad je jesen ja se obično zaljubim. Neki leptirić zaluta do mog stomaka i tu reši i da ostane. A ja volim i leptiriće. Možda zato volim i jesen. Volim i poglede ispod obrva, ispod kapa i kišobrana. Volim kad neko učini da se postidim, da ostanem bez reči. To onda definitivno nešto znači. Volim onaj osećaj koji neki mogu videti u mojim očima... kad se ono nešto promeni. A to se obično dešava kad je jesen. Možda zato volim i jesen.

U poslednjih par meseci toliko toga vapi da se prenese na papir ali nekako sve nešto nedostaje da bih ja sela i dopustila papiru da malo istrpi. Nešto nikako da uhvatim ONAJ momenat a toliko toga imam da spomenem. Danas je trebalo da idem na neku radionicu (naravno za pisanje) ali s obzirom da mi nisu ništa javili u vezi sa potvrdom o slobodnom mestu, odlučila sam da ne odem ali pod uslovom da sama napravim sebi jednu radionicu.

I tako i bi. Našla sam nov workplace tj moj kutak za pisanje, pa ’ajde da se oprobamo :)

Nekom prilikom ću vam pisati i o tom kutku, možda i neku sliku dobijete ali za sad je „work in progress“, što se skockavanja istog tiče.

OK, uključila sam komp, skuvala dzinovsku kafu i sad samo treba odlučiti šta će prvo na papir. Mislim da nije bilo baš toliko teško odlučiti s obzirom da je to moja velika ljubav i da će naravno imati prednost. Svi koji me poznaju, sad će odmah provaliti o čemu će biti reč. Za one koji me ne poznaju baš tako dobro -> pisaću vam o Njenom Veličanstvu Čokoladi.

Znam da mnogi obožavaju čokoladu (znam neke koji nisu baš neki zaljubljenici pa zato ne dajem sebi za pravo da kažem svi :) ), ali što se mene lično tiče, čokolada je sinonim za ljubav, uživanje, radost.

Pre izvesnog vremena sam nakon višemesečnog razvlačenja konačno kupila kartu za Hamburg. Sad već ne tako skoro drugarica se preselila tamo. Ona je jedna od onih likova koji su apsolutno realni kad je Nemačka u pitanju – da, smatra je fantastičnom. Normalno, apsolutno ! I tako ja kupim kartu, kažem konačno jer sam se prilično razvlačila sa tim, i zaputim se u taj raj. Moja draga gastarbajterka me je baš lepo dočekala i ugostila, ali dok je ona bila na poslu ja sam se družila sa Hamburgom. Svašta nešto predivno i savršeno sam ja tamo videla/obišla/doživela ali najveće oduševljenje (iako Nemačka oduševljava na svakom koraku) je ipak bila informacija da u Hamburgu postoji muzej čokolade.

Taj dan je bio savršen. Oduševljenjima nije bilo kraja. Stigla sam do muzeja malo pre početka ture. Zapravo nisam ni znala da postoje organizovane ture, ali znate ono kad se sve nekako sklopi. Bilo je nas par u toj grupi. Sve je počelo kod čokoladne fontane, gde smo dobili keksiće i putokaz za levo. Osetila sam se kao dete iz crtanog filma kad ga „bace“ u svet slatkiša. Već taj prvi deo je obećavao.
Pored svih čokladica koje smo usput probali, sve je imalo svoju priču. Devojka koja nas je vodila kroz muzej je bila puna priča o svakom detalju/procesu nastanka čokolade.

Ipak moram priznati da kad sam mislila da nema dalje, odvedeni smo u neku prostoriju koja je ličila na laboratoriju. Da, to je bila laboratorija gde nastaje čokolada. Tad smo dobili sve što je bilo neophodno da Njeno Veličanstvo nastane. Svako od nas je imao priliku da napravi svoju čokoladu.

Odličan način da se cela tura završi.