Leptirići

Published on 04/28,2018

Konačno je proleće stiglo. Mada nisam baš sigurna da li je ovo proleće ili samo odskočna daska za leto ali svejedno uživam. Ne znam za vas ali ja proleće vezujem za boje, za lale i za neizbežne leptiriće. Izgleda da su leptirići kod mene bili malo nestrpljivi pa su stigli pre proleća, ali svakako i dalje lete.

Razmišljam o toj nestrpljivosti. Ranije sam bila prilično nestrpljiva. I sad ponekad osetim tu neku zunzaru koja se trudi da me podseti kako je biti nestrpljiv. Ko bi rek’o da ta mala zunzara može tako da nervira. Muva k’o muva. Samo se vrti i izludjuje.

Ja sam od onih ljudi koji veruju da svi imamo neko svoje mesto i vreme. Svako od nas ima svoj sat. I apsolutno ništa i niko ga ne može (a i ne treba) požuriti. Moje mesto je moj cilj do koga idem prolazeći kroz najrazličitija mesta, upoznavajući najrazličitije ljude. Svi ti ljudi, sva ta mesta su deo moje životne slagalice. I svaki sledeći deo je prilično neizvestan. Jedino u šta se uzdam je emocija. Znate ono kad vam zatreperi sve u vama, kad se leptirići toliko zaigraju da ni sami ne znate otkud sad da se „jave“, zašto se toliko smejete ili zašto vam oči sijaju. Obožavam taj osećaj. Već nekoliko meseci ga imam. Jaoj koliko je predivan. Moji leptirići su se zakačili za mene i vode me. Ja ih pratim i svidja mi se put kojim me vode. Ne mogu vam reći da nema prepreka na tom putu, ima ih ali svejedno, moji leptirići su toliko zabavni i slatki i vode me ka mom mestu, da tamo budem baš u moje vreme. Jer oni znaju. A ja im verujem.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=321175

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Leptirići