Neprirodno prirodno stanje

Published on 21:34, 10/24,2017

Sećam se, kad sam bila mala postajalo bi mi jako neprijatno kad bi mi neko rekao da sam pocrvenela. Nije kao da se to često dešavalo, ali nekako nisam volela taj komentar kad mi neko uputi. Valjda se nisam osećala prirodno, valjda mi to nije išlo uz moje prirodno stanje. Sad, posmatrajući iz ovog ugla, mislim da mi je jasno zašto nisam baš bila obožavalac tog komentara.

I danas ne crvenim često. Crvenim tek ponekad, u nekim posebnim prilikama. Znate one prilike kad neko učini da pocrvenite, da sramežljivo spustite glavu dok su vam oči željne da ostanu uperene samo u tu osobu koja vas je „pocrvenela“. U istom trenutku gomila leptira poželi da se igra pa se tako zaigra u vašem stomaku. Toliko predivan osećaj da glavu spuštam ne bi li sebično sačuvala samo za mene sve to što se tu negde dešava.

Pitaju me, „Pa kako izgleda, da li je plav, crn ili smedj... je li ima svetle ili tamne oči... da li je nizak ili visok...?!“, a ja pooojma nemam. Znam samo da izgovara tu gomilu glasova, neke reči od kojih ja prelazim u moje neprirodno (a tako prirodno) stanje, ono stanje kad ja pocrvenim i zanemim.

Ljudi koji me poznaju reći će vam da je to prilično velika stvar... Možda bi tog nekog „izazivača“ mog neprirodnog stanja opisali kao čarobnjaka. Pa zar ja da pocrvenim, pa još i da ućutim...?!

Čarobnjak bi tako došao, onako usput, pobacao te neke reči oko mene, „naterao“ me da pocrvenim, da predjem u neprirodno stanje a onda i nakon njegovog odlaska ja bih ostajala zabuljena u jednu tačku, smeškala bih se nemam pojma čemu a oči bi mi dobijale onu najlepšu nijansu zelene boje.

Sećam se, nekad nisam volela kad bi mi neko rekao da sam pocrvenela, a sad jedva čekam da osetim da crvenim. 


A možda zato volim jesen

Published on 12:32, 09/30,2017

Ufff, koliko volim jesen. Ne znam da li je više volim zbog svih boja koje nam donosi sa sobom ili zbog toga što konačno mogu da se zaigram u kuhinji. Ili možda zato jer nema više +45 i konačno mogu da dišem normalno... Možda volim jesen jer me asocira na početak. A možda zato što ponovo kreću one naše omiljene serije koje su bile pauzirane tokom leta. Ne znam ni sama... Uglavnom, volim jesen.

Volim što mogu da stavim karmin a da ne razmišljam da li se topi ili me samo živcira jer mi je vruće.

Volim jesenju garderobu. Volim da se uvučem u dzempere, da se umotam u moje marame, da navučem čizme. Volim kišne dane kad mogu da se zavučem u fotelju, umotam u ćebence i čitam ili pišem. Da, baš volim jesen. Dok šetam ulicama primećujem i lišće koje se grli sa zemljom.

Posle pretoplih letnjih dana i noći sad smo nekako svi zimogrožljivi pa vapimo da se ušuškamo u nečijem zagrljaju. Volim i da se grlim. Možda zato volim jesen.

Kad je jesen ja se obično zaljubim. Neki leptirić zaluta do mog stomaka i tu reši i da ostane. A ja volim i leptiriće. Možda zato volim i jesen. Volim i poglede ispod obrva, ispod kapa i kišobrana. Volim kad neko učini da se postidim, da ostanem bez reči. To onda definitivno nešto znači. Volim onaj osećaj koji neki mogu videti u mojim očima... kad se ono nešto promeni. A to se obično dešava kad je jesen. Možda zato volim i jesen.


Njeno Veličanstvo Čokolada

Published on 22:42, 08/23,2017

U poslednjih par meseci toliko toga vapi da se prenese na papir ali nekako sve nešto nedostaje da bih ja sela i dopustila papiru da malo istrpi. Nešto nikako da uhvatim ONAJ momenat a toliko toga imam da spomenem. Danas je trebalo da idem na neku radionicu (naravno za pisanje) ali s obzirom da mi nisu ništa javili u vezi sa potvrdom o slobodnom mestu, odlučila sam da ne odem ali pod uslovom da sama napravim sebi jednu radionicu.

I tako i bi. Našla sam nov workplace tj moj kutak za pisanje, pa ’ajde da se oprobamo :)

Nekom prilikom ću vam pisati i o tom kutku, možda i neku sliku dobijete ali za sad je „work in progress“, što se skockavanja istog tiče.

OK, uključila sam komp, skuvala dzinovsku kafu i sad samo treba odlučiti šta će prvo na papir. Mislim da nije bilo baš toliko teško odlučiti s obzirom da je to moja velika ljubav i da će naravno imati prednost. Svi koji me poznaju, sad će odmah provaliti o čemu će biti reč. Za one koji me ne poznaju baš tako dobro -> pisaću vam o Njenom Veličanstvu Čokoladi.

Znam da mnogi obožavaju čokoladu (znam neke koji nisu baš neki zaljubljenici pa zato ne dajem sebi za pravo da kažem svi :) ), ali što se mene lično tiče, čokolada je sinonim za ljubav, uživanje, radost.

Pre izvesnog vremena sam nakon višemesečnog razvlačenja konačno kupila kartu za Hamburg. Sad već ne tako skoro drugarica se preselila tamo. Ona je jedna od onih likova koji su apsolutno realni kad je Nemačka u pitanju – da, smatra je fantastičnom. Normalno, apsolutno ! I tako ja kupim kartu, kažem konačno jer sam se prilično razvlačila sa tim, i zaputim se u taj raj. Moja draga gastarbajterka me je baš lepo dočekala i ugostila, ali dok je ona bila na poslu ja sam se družila sa Hamburgom. Svašta nešto predivno i savršeno sam ja tamo videla/obišla/doživela ali najveće oduševljenje (iako Nemačka oduševljava na svakom koraku) je ipak bila informacija da u Hamburgu postoji muzej čokolade.

Taj dan je bio savršen. Oduševljenjima nije bilo kraja. Stigla sam do muzeja malo pre početka ture. Zapravo nisam ni znala da postoje organizovane ture, ali znate ono kad se sve nekako sklopi. Bilo je nas par u toj grupi. Sve je počelo kod čokoladne fontane, gde smo dobili keksiće i putokaz za levo. Osetila sam se kao dete iz crtanog filma kad ga „bace“ u svet slatkiša. Već taj prvi deo je obećavao.
Pored svih čokladica koje smo usput probali, sve je imalo svoju priču. Devojka koja nas je vodila kroz muzej je bila puna priča o svakom detalju/procesu nastanka čokolade.

Ipak moram priznati da kad sam mislila da nema dalje, odvedeni smo u neku prostoriju koja je ličila na laboratoriju. Da, to je bila laboratorija gde nastaje čokolada. Tad smo dobili sve što je bilo neophodno da Njeno Veličanstvo nastane. Svako od nas je imao priliku da napravi svoju čokoladu.

Odličan način da se cela tura završi.

Tako da, ako ne znate šta biste radili u Hamburgu dok napolju pljušti kiša definiitivno posetite muzej čokolade. A i ako ne pada kiša a u Hamburgu ste – idite do muzeja :)


Dobrodošla 2017 - be the best

Published on 21:28, 01/01,2017

I još jedna godina je iza nas. Kažu da godine brže prolaze kako smo stariji. Mogu vam reći da je meni 2016-a proletela. Bila je puna svega i svačega. Pamtiću je po mnogo čemu. Dosta toga sam naučila i o sebi i o drugima. Naučila sam da isto kao što je moguće „popraviti“ figuru, skloniti višak, upotpuniti manjak, dovesti fizički izgled do savršenstva, tako je moguće „popraviti“ i misli, ukloniti sve ono što nas blokira, dopuniti sve ono što nedostaje, dovesti mozak do savršenstva. Mene raduje što sve više ljudi u mom okruženju svesno radi na sebi i sve više postajemo svesni da je naš život ustvari jedan film gde smo mi reditelji. Danas je prvi dan ove nove 2017-e godine. Nadam se da ste sinoć svi odlučili da će vam ova godina biti najbolja do sad. Odluka je prvi korak.

Poslednji dan 2016-e godine sam definitivno iskoristila da se zahvalim na svim situacija koje sam doživela, onim lepim u kojima sam uživala i bila radosna, na onim ne tako lepim zbog kojih sam učila, rasla i razvijala se. Zahvalila sam se na svim divnim ljudima, starim prijateljima, kolegama, poznanicima, kao i na genijalnim novim ljudima koji su obogatili moj život.

Mnogi pričaju o zahvalnosti i njenom značenju. Kao neko ko je uvek u životu bio zahvalan nije mi bilo teško da zahvalnost uvedem u svakodnevnicu. I sad, kad mi je zahvalnost jedna od navika, mogu vam garantovati da je jako moćna.

Poslednji dan 2016-e godine sam takodje iskoristila da zapišem ciljeve koji će obeležiti 2017-u godinu. Pisajući ih bila sam jako uzbudjena tako da emocija dosta obećava, verujem da ću vam sledeće godine pisati o njihovim ispunjenjima. Sledeće nedelje već počinjem da radim na jednom.

Ovim postom bih se zahvalila svima vama, ne znam da li ste svesni da ste mi pomogli i dali vetar u ledja za dosta postova, članaka koji su nastali u 2016-oj i za sve ono što sledi. Želim vam da shvatite da ste vi reditelji svog filma. Da izbacite sve ono što vas koči, ono što vas muči i što vam ne da da razvučete tu liniju na licu. Vi definitivno birate ono o čemu ćete misliti, pa zašto ne biste izabrali baš te divne stvari, ljude i situacije i bili srećni i zahvalni. Neka nam ovo bude najbolja godina do sad u kojoj ćemo režirati predivne filmove i biti ponosni na reditelje. 

 


Mesto gde nastaje čarolija

Published on 23:27, 12/09,2016

Dan k’o dan, ustaneš, ubaciš u drugu pa iz druge odmah u petu, legneš, spavaš i tako u krug. Još kad sam polagala vožnju sećam se da mi je instruktor stalno pričao da nikako ne smem da pravim tako nagle prelaze, iz druge u petu. Mora to postepeno, stalno je pričao. Kaže, maltretiraš motor. Na trenutak sam zastala... ne smem ni da pomislim šta bi se desilo sa motorom da ga svaki dan tako maltretiram. Ali, čekaj, pa ja to radim mom motoru, mom organizmu. A nećeš ga... Znam da svašta nešto ima da se nadje kod Kineza, ali teško da bi mi mogli pomoći oko novog organizma :) I tako sam ja rešila da iz druge nikako ne idem u petu. Ja to sad lagano, redom. I otkad sam usporila primećujem da ne želim da mi dani liče jedan na drugi. I tako je sve počelo... Počela sam upoznavati nove stvari a sa svim tim novim stvarima počela sam da upoznajem sebe. S vremena na vreme probam nešto novo. To nimalo nije nalik onoj staroj Marini. Ali izgleda da se ljudi zaista menjaju ;)

Živimo u modernom dobu i vrlo često se ovo naše vreme stavlja u negativan kontekst. Slažem se da je ludačko vreme, ali definitivno je moguće iz druge ubaciti najpre u treću i malo voziti tom brzinom. Ja mislim da se u trećoj prilično dugo zadržavam. U toj brzini uživam u ogromnoj crnoj domaćoj kafi, obavezno sa penom ili velikom late-u (moja omiljena kafa za poneti). Ali da se vratim modernom dobu, o kafi i uživanju u njoj bih mogla da napišem knjigu. Ja bih sad bacila akcenat malo na onu pozitivniju stranu modernog doba. Sinonim za današnjicu je internet. Mislim da ne postoji oblast/sfera interesovanja koju internet ne može zadovoljiti. Danas nam je mnogo toga dostupno. Danas možemo svakog dana otkriti ko smo i ko želimo biti, čime se želimo baviti. Toliko tutorijala nam nude sajtovi i to besplatno. Samo jedna stvar nam je potrebna a to je volja. Nije čak potrebno ni definitivno znati šta želite, bitno je da želite, da imate volju da nešto novo naučite, probate, iskusite, upoznate.

Ja sam, na primer, krenula sa jednim webinarom za koji nisam ni znala kako ću ga uklopiti u svakodnevnicu a još manje sam znala šta će izaći iz toga. Taj webinar me je doveo do predivnih ljudi koji su onda lančano počeli da uvode neke nove ljude, nove prilike, nova iskustva. Tako sam zahvaljujući toj otvorenosti došla do predivne Jovane koja mi je predložila da se oprobam u nečemu, meni do sada apsolutno nepoznatom. Moram priznati da je par slika na instagramu bilo dovoljno da se oduševim i poželim da probam i budem deo toga. Tako sam kontaktirala predivnu Bojanu i otišla na radionicu, moju prvu radionicu tog tipa. Prošetavši kroz kaldrmu Skadarlije ušla sam u mirnu uličicu, Zetsku. Negde na pola ulice oduševio me je izlog te predivne radionice. U duhu predstojećih praznika i njen izlog miriše na praznike. Kad udjete unutra čarolija počinje. Meni je tog trenutka vreme stalo. Skupilo se društvo malo, malo ali odabrano. Dobili smo komad gline i počeli da stvaramo. Uživali smo igrajući se sa glinom, smejali smo se i pijuckali vino. Atmosfera je od početka bila prijatna, druženje je lagano teklo, imala sam utisak kao da nisam prvi put u gostima kod Bojane. A kako se i ne bih osećala predivno kad je to malo mesto ustvari mesto gde nastaje magija. Bojana pravi predivnu magiju od porcelana. Nisam sigurna ali mislim da ima nekakav čarobni štapić jer sve ono što možete naći u Zetskoj je čarobno.

Pa dragi moji, ako želite da iskusite nešto novo, da provedete sat ili više na predivnom mestu gde nastaje čarolija ili da čaroliju donesete kući obavezno posetite Bojanu i njen reart concept

Ja sam uživala i sigurno ću često svraćati tamo.

 


Jesen u meni

Published on 13:51, 10/01,2016

Petak je sam po sebi odličan dan. Ali znate šta je bolje od odličnog petka?! Petak kad znate da je ponedeljak neradni dan a Vi tek došli sa odmora :)  Danas je počeo oktobar. Iako je početak jeseni u septembru, ja nekako oktobar vezujem za jesen. U septembru mi je još uvek leto. Volim jesen. Volim sve te jesenje boje, ovo neizvesno vreme koje baš zna da nervira. Ujutru krenem na posao i navučem na sebe, čini mi se, sve što imam u ormanu. Tokom dana jedna po jedna stvar otpada sa mene da bih tek kad krenem kući s posla shvatila da pola garderobera nosim u ruci. Da, iritantno, znam. Ali opet, volim jesen.

Uživam u letnjim danima koji predugo traju. Leti mi se čini da dan nema kraja. Odlazak na bazen koji može da se iskombinuje čak i kad je radni dan. Večernja druženja sa dragim ljudima, skitnje po raznim ulicama, uživanje u dugim šetnjama pored reke, koje nam se u tim letnjim danima čine kao jedini način da se leto preživi. Tokom leta obično svi iščekujemo godišnji odmor. Iako mi nikad nije bilo jasno zašto i kad je godišnji odmor postao sinonim za leto!? Primećujem da ljudi nakon dolaska sa odmora, nakon što leto prodje, počinju da budu melanholični, tmurni kao neki kišni dani. Skoro sam se vratila sa odmora i jesam malo nekako ... ne znam ni ja, onaaako, njaaa. Ali shvatam da je to samo zato što sam u glavi i dalje na odmoru, a ustvari nisam. Ljudi generalno to rade, u mislima su na jednom mestu a u realnosti na drugom. I zato su često neispunjeni i nezadovoljni. Ne bih da koristim reč „nesrećni“, jer je za mene ta reč baš jaka.

Jesen me uvek podseti na početak škole, faksa. To je onaj period kad smo konačno opet svi na okupu. Još otkad smo bili mali na jesen smo nešto počinjali. Prvo smo krenuli u vrtić a onda svakog 1.septembra polazak u školu. U oktorbu smo kretali na fakultet. Uvek smo u tim danima imali neki dan kada smo slavili neki početak. Pre neko veče sam prošetala kroz naselje i posmatrala kuće i ulice. Sve je podsećalo i mirisalo na jesen. Na onu divnu jesen kad su se porodice okupljale uveče, deca spremala za kupanjac, kad smo svi gledali „Srećne ljude“ ili „Bolji život“ i spremali se za spavanjac.

Sećate se kako smo svakog septmebra prvo pisali sastav o tome kako smo proveli letnji raspust, a onda naravno i jedna neizbežna tema – Jesen u mom kraju :) Čak i deca koja nisu volela da pišu, uživala su u ovim sastavima. Tada smo svi zapravo slušali filmove. Svaki film o letnjem raspustu uglavnom je bio o selu. Najviše se sećam tih raspusta. Po ceo dan smo jurili po ulicama, niko nije morao da brine da li će naići neki auto koji ne vozi, već leti kolikom brzinom ide. Tada smo svi bili svačija deca. I svi smo bili isti. Jedino smo morali da budemo tu negde kad padne mrak.  Taj period je toliko bio predivan da ga se i danas sećam. A glavni pokazatelj toga da je taj period bio fenomenalan, iskren i istinski vredan pamćenja su svi ovi ljudi koji su i dalje oko mene a potiču baš iz tog perioda. Danas su nam društvene mreže omogućile svakodnevnu komunikaciju, ali ja još žalim za periodom kad smo komunikaciju održavali preko pisama. Onaj osećaj čekajući da ti stigne pismo je neprocenjiv.

Ako bih se prisetila druge neizbežne teme sa početka školske godine odmah bih pomislila na boje. Jesenje boje. Ima li šta lepše od toga. Počinjem da se smejem i pri samoj pomisli na sve boje koje nam jesen nosi. Na omiljene dzempere koje navučem, otvorim komp i skuvam kafu. Ili mirisi kolača iz rerne koji su zbog prevelikih letnjih temperatura tokom leta zaboravljeni.

Jesen je definitivno period za neke početke. Ja sam već otvorila moju svesku i krenula da pišem ciljeve i planove za naredni period. I sa radošću iščekujem da vidim šta će mi svemir od toga doneti. Pa eto, mali predlog za sve vas koji ne znate šta da radite u jesenjim danima. Pišite, koračajte i čekajte da sa svakim korakom primetite šta vam svemir donosi. 


Svet u boji

Published on 23:57, 06/17,2016

Što se temperature tiče danas je počelo leto. Posle posla sam rešila da prošetam do malo udaljenije stanice  ne bi li dozvolila suncu da me malo „uhvati“. Ovo je sad onaj period kad iskačemo iz pantalona u suknje i haljinice. Svi jedva čekamo da nas ogreje sunce, a onda shvatimo koliko smo beli. Ili možda shvatimo koliko dugo nije bilo sunčanih dana. Ali s obzirom da su narednih par dana najavili tropske vrućine verujem da ću na svakom koraku čuti žaljenje za hladnijim danima. Čudna je ta priroda čoveka. Stalno žali za nečim što trenutno nema. Razmišljam o tome koliko lako ljudi shvataju odnose a i druge ljude. Sve više mi se čini da ljudi misle da se mnogo toga podrazumeva i da ne zahteva sve baš trud i posvećenost. Ja na odnose gledam kao na biljke. Nije da sam neki ekspert za cveće, tu i tamo mi poneko preživi – znaaam, stidim se ali radim na tome, evo jedna biljka mi je živa već više od godinu dana J A ovih dana sam planirala da idem na pijacu cveća i da svoju terasu počastim divnim i šarenim saksijama sa još divnijim cvećem. Pisaću o tome kako napredujem ;)

... i tako dodjoh ja do stanice. Uletela sam u autobus koji kao da me je čekao na stanici – hvala čika majstoru. Nije bilo velike gužve, za divno čudo. U nekom trenutku su ušli kontrolori. Kako sam se približavala mojoj stanici primetili smo da na stanici stoji pokvareni autobus i „pomoćno“ vozilo koje pokušava, valjda, da popravi stvar. Nekako sam se izvukla iz autobusa, probila kroz ta vozila koja su blokirala prilaz trotoaru. Ali nema veze, dešavaju se i takve stvari, dešavaju se kvarovi, dešavaju se gužve. Krenula sam ka ulici koja vodi do moje zgrade. Predivna ulica. U jednoj ne tako velikoj ulici par parkića iz kojih sve pršti od dečijeg osmeha, od maminog vikanja da dete uspori na bicikli, da gleda gde vozi. Cela strana ulice je jedna divna avenija sa predivnim drvećem koje širi svoje ruke ka meni i kao da vidi da mi treba jedan veliki zagrljaj nakon pola dana provedenog u zatvorenom prostoru sa jedva po nekim prozorom. Danas sam prošetala tom ulici nekako prilično svesna iste. Koračala sam gledajući korake, povremeno bih podigla pogled ka nebu da mahnem meni dragoj osobi za koju znam da me posmatra i da je tu negde.

Razmišljam o tome  da li je realno osetiti da je neko koga više nema tu... Ali valjda je ta neka sigurnost koju mi je taj neko uvek pružao jača od svega pa onda dajem sebi za pravo da budem sasvim sigurna da me ni sada nije napustio. Kažu da osetiš „promaju“ kad izgubiš osobu koju voliš. A ja kažem da mi sami možemo da „zatvorimo prozore“ i promaja nestane. Sve što mi nedostaje u vezi sa njim je ono fizičko, da me zagrli, pruži ruku. A sve ostalo, nefizičko, ja i dalje imam. U svakom trenutku znam šta bi mi rekao, kako bi me posavetovao a kako iskritikovao. Ipak je zaista sve u nama samima. I zaborav je naš izbor. Ali ja zaboravu ne dam da dodje. Ja sam zaboravila zaborav.

U poslednje vreme dosta ljudi govore o mislima, o energiji, o zračenju. Na svakom koraku čujem da ljudi pričaju kako je sve u mislima, kakve su nam misli – takav nam je život, kako zračimo – tako privlačimo. Ja imam sreću da oko sebe imam divne ljude. Imam osobe koje moj svet boje najdivnijim bojama. Pored tih ljudi i nije teško imati misli u bojama.

Mislim da se ljudi ne zapitaju da li dovoljno vremena posvećuju sebi i ljudima koji boje njihove svetove. Trenutak. Koliko on traje? Dovoljno dugo ukoliko ga osvestimo. Volim kad na kraju dana otvorim word dokument i krenem da pišem samo zato jer mi je dan bio divan i tako pun inspiracije. Dan proveden sa najdražim bićem, mojom sestričinom. Opšte je poznato da su deca neiscrpni izvori pozitivne energije. Sa sigurnošću se mogu ne samo složiti sa tim već i tvrditi, onako tvrdoglavo. Moje malo mezimče uskoro puni pet godina. A ja ne mogu a da se ne zapitam kako je bilo moguće uživati u životu pre 5 godina? Svaka tetka će se složiti sa mnom da ne postoji lepši osećaj od tog. A taj osećaj kad vas mezimče, voljeno biće pozove „TETKA“... mislim da se tad svi leptiri sjate baš u moj stomak.

Malo sam se raspisala J ali ono što je bila poenta, bar poslednjeg dela, jeste da se zapitamo da li dovoljno pažnje, vremena i ljubavi pružamo/pokazujemo ljudima koji nas čine srećnim i boje naše svetove...


Ima nešto ...

Published on 23:15, 05/03,2016

Zaređali se neki dosadni kišni dani. Nikako da prodju. Ali ovaj put je ova kiša taaako dobrodošla. Ne radim cele nedelje i uživam u tome što me je kiša zatvorila u kuću, bar jedan deo dana J Kažu, lepo je doć’ u svoju čaršiju – predivno je doć’. Obožavam kad dodjem u moju čaršiju a pitanje „gde ćemo na kafu“ zaista dobije odgovor. I tako obilazeći kragujevačka lokalna mesta uživam u ispijanju kafe i ćaskanju sa dragim, starim prijateljima. Kao da i nije bilo tako davno kad nam je svakodnevnica bila ispunjena vidjanjima, ćaskanjima, dugim „planiranjem“ gde večeras izaći a onda nama devojkama ono mučno „a šta obući“.

Volim proleće. Ali nekako mi maj ima neki poseban miris. Sećam se da sam davno pisala o maju u mom gradu. Nama je sad Dan grada. Uvek se nešto dešava tog 06/05. Tih dana se uvek održavala i pesma Evrovizije. Ima nešto u vazduhu tokom maja. Ima nešto i u manjim mestima. Volim tu spontanost koju nose ulice gradića, gde možeš pešaka lagano stići od jednog do drugog kraja. Volim da imam moj kutak, moju oazu. Ne tražim previše od tog mesta, uglavnom da ima dobru kafu. Ima nešto i u mirisu kafe. A tek u ukusu... mmm. Ispijanje kafe je mnogima ritual/navika, nešto bez čega ne možemo započeti dan. Dan koji mi počne bez kafe ... ja u stvari ni ne znam kako izgleda takav dan. Uživam u ispijanju kafe, to je jedan od mojih zenova. Najviše volim jutarnju kafu. Ona prava prva jutarnja je jaka, crna, kako kod mene kažu, turska kafa. I naravno, mora biti sa penom.  Prvu kafu pijem dugo, baš uživam u njoj. To je neki čudan momenat. Relativno skoro sam počela da budem svesna momenata. I mogu vam reći da je odlično. Uvek sam jasno delila stvari/momente u kojima uživam i one u kojima ne uživam. Ali otkako sam „upoznala“ i osvestila momenat, sve manje je onih u kojima ne uživam. Ima nešto u tom momentu J


Grad i ulice

Published on 11:32, 02/03,2016

Ovih dana često pomislim na moj rodni grad.Normalno je da je svako od nas vezan za svoj rodni grad, naročito ako mu je život tamo bio ispunjen ljubavlju, radošću i svim onim nezaboravnim trenucima. Jutros sam pročitala priču jedne Kragujevčanke koja opisuje šetnju čuvenim ulicama grada koje vode do nekih divnih mesta pored kojih smo nekada svakog dana prolazili. Vraćam se u te dane kad sam svakodnevno šetala tim ulicama, išla ka tim mestima... Kakav divan osećaj budi u meni čak i samo sećanje. Kolika je ta emocija, koliko sam srećna što je imam. I zahvalna. Ja sam jedna od onih ljudi koji su otišli iz svog rodnog grada. Bez ikakvog moranja, ja sam otišla jer je jednostavno bila takva prilika. Dobila sam posao u drugom gradu. Imala sam sreću da sam iz mog grada otišla u jedan grad koji me je dočekao raširenih ruku. U početku je bilo teško, dok se nismo upoznali dovoljno da se jako zagrlimo. I ja grad i on mene. Ali sad uživamo u svakodnevnim zagrljajima.

Sad dok šetam ulicama „novog“ grada uživam u svakom ćošku. Uživam u mestima i ljudima koje srećem i upoznajem. Osećam kako me prihvata i ja prihvatam njega. I ne patim za rodnim gradom jer mu se rado i često vraćam. Samo što sad, zahvaljujući odlasku iz istog, mnogo više uživam u svakom ćošku mog rodnog grada. Drugačije doživljavam njegove ulice, parkove i ljude. Sada sam srećna i zahvalna jer imam dva grada koji me vole i koje ja volim. I sve te ljude, ulice i sva ta mesta koji me čine srećnom. Ali kao što pesma kaže „Lepo je doć’ u svoju čaršiju“. Ja bih samo dodala, lepo je imati gde i kome doći.

 


'Ajde da se igramo :)

Published on 22:34, 01/14,2016

Ćao moji blog-drugari. Mada, više nisam ni sigurna koliko vas mojih starih blog drugara i dalje bloguje ... a nekad je ovo bilo naše mesto ... Sad kad malo vratim film, koooliko sam divnih ljudi ovde srela, neke sam čak i lično upoznala, ali nekako je sve to ostalo divno blog-druženje koje na neki način i dalje traje. Eto, sad mi pade na pamet da napravim grupu gde ću vas sve sakupiti pa da napravimo neko druženje Smile Što da ne?! Smile

Dobro, to ćemo uraditi a sad da se vratim na ono o čemu sam zapravo htela da pišem. Ovih dana dosta razmišljam o mislima. Slušam razne pametne ljude (kažem pametne jer su shvatili da je sve na njima, da oni odlučuju kakav će život živeti) – hvala tim ljudima što postoje Smile

 Na svakom koraku ćete čuti da neko priča o tome kako mora da se pokrene, da krene da vežba, da ide u teretanu, da trči i sl., ali nikad nisam čula da neko priča da treba da počne sa vežbama za um. Kao neko ko nema neku sportsku crtu, bez navike da vežba dajem sebi za pravo da sad nakon godinu dana intezivnog vežbanja kažem da definitivno vežbanje oslobadja. I to ne samo viška kilograma već oslobadja i naš um. Definitivno endorfin koji lučimo tokom i nakon vežbanja znači i za naš um, ali da li je to sve što možemo da uradimo za njega? Čula sam odličnu rečenicu koju non stop ponavljam sebi (možda sam je već i ovde pomenula), a ona glasi „Ako već moram da mislim, zašto ne bih mislila pozitivno“. Pa daaa, misli  ne možemo da zaustavimo, to mu dodje kao neki proces koji ide i ide i ide... Onda sam čula reč „uverenje“. Ja nisam ni mogla da zamislim koliko ta reč ima važan značaj u našem životu, bar sam ja to tako shvatila. Naučeni smo da verujemo u mnoge stvari, da radimo neke stvari, eto, zato što tako treba, red je. Šta je to sa moći razmišljanja? Kažu, kakve su nam misli takav nam je život. Pa da, baš tako. Ja u neke stvari verujem slepo ako zadovolje neku moju logiku mišljenja, ali definitivno verujem u one stvari koje čine da se zaista osećam bolje. Nije nimalo lako kontrolisati svoje misli baš uvek (meni nije). Valjda je u prirodi čoveka da nekad pomisli i na neke ne tako dobre, vesele, radosne trenutke. Ali onda u tom trenutku pomislim da ja imam moć nad mojim mislima, pa zašto ih onda ne promenim. Pomislim, ma sigurno postoji nešto/neko što/ko me ispunjava, što/s kim mi je baš lepo, što/ko me čini srećnom... ajde da mislim o tome, ako već moram da mislim Smile

Jeste teško, ali ni telo se u teretani ne oblikuje u idealno odmah, koliko vremena na traci, sa loptom, na strunjači je potrebno da bi bilo odlično, koliko čokoladica sam morala samo da pogledam J Dobro, za to baš i to nisam disciplinovana (moj trener bi sad bio baš happy da ovo pročita) ali verujem da za ovo hoću. Dajem sebi cilj i izazivam samu sebe da sredim misli, da ih bar 90% bude pozitivno ;) i baš da vidim koliko će mi dobro biti u životu Smile

Hoće li mi se neko pridružiti? Smile

PS. Tek sad kontam koliko mi je tekst pun smajlića Smile 


Pre nego što ustaneš moraš da padneš

Published on 22:33, 09/29,2015

Kiša baš nekako neće da pljusne. Od juče samo rominja, pada dovoljno da pokisnete ali i dovoljno da vas mrzi da izvadite kišobran. Nisam bila lenja i izležavala se po ovom vremenu, divnom samo za izležavanje. Otišla sam u teretanu, tamo baš volim da odem. Pre godinu dana ne bih ovo izgovorila a sad sam praktično zavisna od teretane. Baš me opusti, napuni energijom. Hm, mada pre godinu dana mnogo toga ne bih mogla ni da zamislim da će biti kao sad...

Uglavnom, došla sam kući, posle ispražnjenog bojlera, sipala sam čašu vina i otvorila Blog. Razmišljam o krugu. I onda se setih jedne stare emisije "Ipak se okreće". I stvarno se okreće. Moj tata je stalno govorio da u životu moraju biti lepi, najlepši, manje lepi, tužni i ružni a onda i oni najružniji i najtužniji trenuci. Valjda i jeste tako... pa mora neka ravnoteža da postoji. Ja sad prolazim kroz neki... pa ne baš lep period. I možda se tešim, ali definitivno mislim da me čeka nešto mnogo lepo. Ne znam samo kojom se brzinom okreće taj krug, da li je ista brzina i kad ide od lepog ka manje lepom i obrnuto? Pa nekako mi je logičnije da se od lepog(vrha) ka manje lepom (dnu) skotrlja brzo, a onda mu treba malo više da se popne... Nestrpljenje je nešto što me baš krasi, ali učim se... daleko sam strpljivija nego što sam bila. I time mogu da se pohvalim. Sve u životu je prolazno. Prolaznost je definitivno nešto sa čime ja ne mogu da se pomirim. Ali i ta prolaznost prodje i opet se sve okrene :)

I ako želiš da ti bude bolje, prvo treba da ti bude ne baš tako dobro. Valjda je sve to izmišljeno zbog prirode čoveka, koji ne zna da ceni šta ima dok ne prodje. Ali dobro je što nekad može i da se vrati ;) I na kraju uvek bude bolje. Jer ako želiš da ustaneš prvo moraš da padneš...


HVALA TI

Published on 23:26, 09/01,2015

Milion ljudi je već isto toliko puta pričalo i pisalo na ovu temu a svaki čovek je barem jednom o njoj razmišljao. Život. Danas jesi, sutra nisi. Koliko sam puta čula ovu rečenicu i svaki put u meni izazove neki osećaj... ne znam koji tačno... ma, nervira me ova rečenica. Da, to je osećaj koja ona u meni izazove. Ali, zašto me nervira? Možda baš zato što je prokleto tačna!

Danas, dok jesmo, ok nam je, apsolutno nam nije bitno ništa osim nas samih. A sutra, kad nismo...? Da li se onda zapitamo zašto smo baš tako reagovali, zašto smo baš to rekli, zašto možda nešto nismo rekli? Ljudi dodju u naš u život ali i odu. Neko zato što želi, neko zato što mora, a neko jednostavno ode jer tako treba... 

Jedna mnogo bitna osoba je nedavno otišla iz mog života. Zato što je morala. Nije više mogla da izdrži a stoički se borila, dugo i hrabro. I danas mi te poslednje reči prolaze kroz glavu "Ne mogu više ... ne mogu, Make". Uf, kako je to zabolelo. Ali, znam da nije mogao više. Jer da jeste, još ne bi otišao. Juče je bio, danas više nije. Kažu da uvek ostane nešto nedorečeno... pa ne znam, možda i ne ostane. Jer i ono što se nije reklo, znam da se osetilo. Nedorečeno je ono što sad ne mogu da kažem. Imam par noviteta u životu i sve bih dala da mogu da ih podelim sa tobom. Jer znam da bi ih ti shvatio onako kako treba, da bih dobila povratnu informaciju, pa makar i najokrutnija bila. Znam da bi bila za moje dobro. Znaš, ne ide mi loše, ali ne ide ni dobro otkad te nema. Veliku rupu treba popuniti. Znaš, postoje trenuci kad bih se tako slatko posvadjala sa tobom. (smeh) Da, čak mi i naše svadjice nedostaju. Naučio si me da verujem u mnogo toga, da verujem da ja mogu mnogo toga. Sad trenutno verujem da sediš pored mene, držiš cigaru u ruci, pogled ti se gubi u daljinu i teraš mi da ti čitam ovo što pišem... Znaš, to me drži, to što verujem da si pored mene... I sad dok mi je lice prekriveno suzama, dok su mi oči zamagljene od njih, znam da bi mi rekao da od toga nema ništa i da moram dalje. Da sam to ja, Make, i da ja mogu sve. Al' znaš, zbog te rečenice i jesam ovde gde sam i jesam ovo šta sam. Mogu ja sve, jer sam kao ti! HVALA TI 


Raj na zemlji

Published on 21:52, 08/07,2014

Drugari, toliko dugo me nije bilo ali sam sve vreme mislila o vama i htela da podelim mnogo toga sa vama... U poslednjih par godina lutala sam dosta. Mnoge destinacije postavljale su mi nove načine posmatranja stvari, ljudi, života.

Mnogo toga želim da vam ispričam, ali počeću sa rajom na zemlji. Ako neko ne veruje da raj na zemlji postoji neka ode na Lefkadu. Lefkada (ostrvo u Grčkoj, pripada grupi Jonskih ostrva), ne mogu baš da tvrdim da je svaki kutak Lefkade raj ali ja ću vam pričati samo o rajskom delu. Ceo taj dolazak na Lefkadu je bio nekako... ne znam ni ja, ali definitivno ne sa oduševljenjem. Lefkada je ostrvo do kojeg ne treba trajekt jer je povezana podzemnim tunelom, tunelom koji ide ispod mora... Ja sam zamišljala da je to neki doživljaj, "wow, proći ću ispod mora". Nit' je bilo osećaja nit' je moglo biti oduševljenja kad me je po izlasku iz tunela sačekala močvara. Vozili smo dok nismo stigli do TOG mesta, Agios Nikitasa. Parkirali smo se po sred magistrale jer nam je rečeno da je to mesto najlepši kutak Lefkade. Magistrala je najlepši kutak ostrva ??? Nerado moram priznati da sam odmah počela da vrištim, cičim i sl (gde sam došla, što sam došla), a onda kao na filmu, dok sam pomerala neke grane koje su mi probadale oči videla sam najdivniju kaldrmu i uputila se ka njoj. Baš na tom mestu je počinjao mali gradić, po imenu Agios Nikatas. Malo mestašce koje oberučke grli turiste, sve ljude koji provire kroz to granje. I tad je sve počelo. Kao da je vreme stalo. Svaki dan sam upoznavala nove plaže, zavirivala u nove uglove ovog rajskog ostrva, uživala u plavo-zelenoj providnoj boji mora. I dalje nisam sigurna da li me je više i jače grlilo more ili same plaže. 

Znate onaj osećaj kad gledate neki film koji je sniman na nekom nestvarnom mestu a onda pomislite kako to nešto postoji samo na filmu -  e tako nešto postoji na Lefkadi. Svaka plaža mi je pričala svoju priču u kojoj sam uživala. Svaki sekund proveden na bilo kom mestu, u bilo kom ćošku tog ostrva ostavljalo je poneki trag. Svaki od tih tragova sebi svojstven. 

Sada je već prošlo 2 godine kako sam otkrila raj na zemlji a utisci su isti kao i tada. 

Svako, ko još uvek nije bio na ovom divnom rajskom ostrvu, nek' baci pogled na ponude agencija (a ima ih baš dosta)-jedina loša strana toga je što agencije ne nude moj mali gradić, Agios Nikitas ali čak i ako budete smešteni negde drugde, plaže će vas čekati raširenih ruku a more vas dozivati u zagrljaj.

Pa dragi moji, pasoš i kofer i pravac Lefkada (ako treba neki savet, preporuka gde otići, gde jesti, gde uživati najviše...pišite) 

 


...za moje drage blog drugare

Published on 16:10, 04/13,2013

Dragi moji, rešila sam ovo divno sunčano subotnje popodne da posvetim vama. Sedim za laptopom, pijem kafu i uživam. Uživajući tako setila sam se mojih blog drugara pa ovaj post posvećujem njima/vama. Sa nekima od njih/vas sam se upoznala, neki su mi/ste mi postali i ostali dragi virtualni prijtelji, neke sam slučajno srela... Davno je sve počele, ne mogu baš da se setim ali mislim da je to bila 2007.godina. Uvek sam volela da pišem. Sećam se da često pisala na kraju neke sveske ili na nekom papiru. I danas još uvek imam neke od tih "spisa". Mislim da sam ovde prebacila svoje pisanje po nagovoru jedne osobe ali moram priznati da mi je prijalo. Bilo da sam srećna ili tužna uvek mi je prijalo da prenesem to na papir. Prija mi čak i ovakvo pisanje, kad ne znam ni šta želim da podelim sa vama a ipak pišem. Ustvari, sad najviše želim da napišem nešto što ću posvetiti mojim blog drugarima (oni znaju ko su). Ni ne znam da li oni i dalje posećuju ovo, iako sam u kontaktu sa njima nikad nismo pomenuli blog. Hm, a ovo je bilo naše mesto, MI smo ovde počeli da postojimo. Sećam se da smo zadavali zadatke jedni drugima i tako nadovezivali svoje postove. Tale je bila glavna za zadavanje zadataka :) a znala je i da prozove kad se ne uradi. Ja mislim da još uvek dugujem jedan domaći zadatak. S obzirom da je ovde trajalo jedno lepo druženje, želim da napišem ovaj post u nadi da će se ono nastaviti. Dragi moji, nadam se da ćete pročitati ovo, da ćete se prepoznati i da ću vam izmamiti makar jedan mali osmeh na licu :) 


Ako bismo mogli da vratimo vreme ...

Published on 14:52, 02/06,2012

   Godine prolaze a mi toga nismo ni svesni. Ili možda jesmo ali tek kad prodju. Ili možda sad, kad smo malo stariji, pa smo više svesni toga jer više mislimo na to ... hmmm. U svakom slučaju one prolaze. Iza nas ostaju samo uspomene, ljudi, dogadjaji, stvari koji nas na to sećaju.

   Neki ljudi, neki dogadjaji, neke stvari su i dalje deo nas, našeg života (tj našeg trenutnog života), ali šta je sa onima koji to više nisu ... Pretpostavljam da svako od nas ima neku "zakopanu kutiju", gde je zaključao sve ono što je nekad bilo; bilo i prošlo. Dosta puta smo čuli rečenicu "eh, da mi je ova pamet a one godine". Eh, da jeste. Mislim da svako od nas ima bar po nešto što bi promenio da može da se vrati u neke godine ...  Hiljadu puta su mi rekli da se sve dešava u pravo vreme i sa pravim razlogom, da jedna stvar vuče drugu... Slažem se da se da se sve dešava sa razlogom, ali nisam baš sigurna da se sve dešava u pravo vreme. Jesam li ja sad kontradiktorna sama sa sobom ?! 

   Nekad tako razmišljam, dobro sad kad sam starija razmišljam, ranije i ne baš :) al' da se vratim na razmišljanje, i tako razmišljam samo minut nakon neke izrečene / neizrečene rečenice, uradjene / neuradjene stvari,  ma zašto sam to uradila / rekla ili zašto nisam ... Kako je to nekako prokleto, zašto baš nakon toga da se misli o tome i zašto da poželimo da vratimo vreme kad smo to vreme imali ...

Imam neko vreme i imam odrešene ruke da u tom vremenu uradim baš šta želim, kako želim, sa kim želim... Zašto onda to ne uradim ?! Povučena samo ovom rečenicom "ako bismo mogli da vratimo vreme..."  ja sam rešila da od sad mislim na vreme i ono što želim da radim i kažem. Znam da ću još hiljadu puta reći "da mogu da vratim vreme"... ali nema veze, misliću barem o onome što danas želim a sutra kako bude. Kad već ne mogu da vratim vreme od juče mogu bar da ga prebacim u sutra i tako uradim ono što sam htela juče...

Možda ne možemo da vratimo vreme ali definitivno možemo da ga prebacimo u sutra

 

 

 

 

 


1 2 3 4 5  Sledeći»