Leptirići

Published on 21:59, 04/28,2018

Konačno je proleće stiglo. Mada nisam baš sigurna da li je ovo proleće ili samo odskočna daska za leto ali svejedno uživam. Ne znam za vas ali ja proleće vezujem za boje, za lale i za neizbežne leptiriće. Izgleda da su leptirići kod mene bili malo nestrpljivi pa su stigli pre proleća, ali svakako i dalje lete.

Razmišljam o toj nestrpljivosti. Ranije sam bila prilično nestrpljiva. I sad ponekad osetim tu neku zunzaru koja se trudi da me podseti kako je biti nestrpljiv. Ko bi rek’o da ta mala zunzara može tako da nervira. Muva k’o muva. Samo se vrti i izludjuje.

Ja sam od onih ljudi koji veruju da svi imamo neko svoje mesto i vreme. Svako od nas ima svoj sat. I apsolutno ništa i niko ga ne može (a i ne treba) požuriti. Moje mesto je moj cilj do koga idem prolazeći kroz najrazličitija mesta, upoznavajući najrazličitije ljude. Svi ti ljudi, sva ta mesta su deo moje životne slagalice. I svaki sledeći deo je prilično neizvestan. Jedino u šta se uzdam je emocija. Znate ono kad vam zatreperi sve u vama, kad se leptirići toliko zaigraju da ni sami ne znate otkud sad da se „jave“, zašto se toliko smejete ili zašto vam oči sijaju. Obožavam taj osećaj. Već nekoliko meseci ga imam. Jaoj koliko je predivan. Moji leptirići su se zakačili za mene i vode me. Ja ih pratim i svidja mi se put kojim me vode. Ne mogu vam reći da nema prepreka na tom putu, ima ih ali svejedno, moji leptirići su toliko zabavni i slatki i vode me ka mom mestu, da tamo budem baš u moje vreme. Jer oni znaju. A ja im verujem.


It's all about emotion

Published on 17:48, 01/21,2018

Ovih dana se koprcam u moru emocija i prilično uživam u tome. Ljudi koji me poznaju znaju da nisam nimalo škrta na rečima, neki bi sad dodali da bi možda nekad trebalo da budem škrtija, ako me razumete :) Ali neee. Pa kad je beg bio cicija :) Volim da izražavam emocije, uživam u zahvaljivanju i podsećanju ljudi koliko mi znače, koliko ih volim, koliko sam naučila od njih. Volim onaj momenat kad svaku osobu koja uleti u moj život dodam slagalici mog života. A onda se odmaknem i onako izdaleka bacim pogled na slagalicu.

Ja sam definitivno jedna od onih koji zaista misle i veruju da je mnogo toga u glavi. Nekako mogu da tvrdim da svi možemo sve, potrebno je samo da zažmuriš, porazmisliš malo i kreneš.

To je sad neka druga tema, o kojoj ne bih sad da pričam ali taj momenat kad zažmurim i porazmislim malo me je doveo do ove teme o kojoj bih volela danas da pričam. Svi mi koji volimo da maštamo i imamo taj neki „samo moj“ svet znamo koooliko je dobar taj osećaj koji imamo kad zažmurimo i zastanemo na tren. Najviše volim tu, što taj tren baš može da potraje.

Tako sam ja jednog dana otplivala u to neko more emocija i tu i ostala. Plivajući zapitala sam se da li dovoljno često govorim ljudima da ih volim, da li im govorim da boje moj svet i slažu moju slagalicu.

Svi stalno govore „Nemoj da mi govoriš, pokaži mi“ – da budem iskrena, nisam baš obožavalac ove rečenice. Mislim da ove dve stvari idu jedna sa drugom. Da, želim da mi pokažeš ali želim i da mi govoriš. Naročito u današnje vreme kad se mnogo toga dešava online, u nekom virtualnom svetu. Ranije nisam verovala u to, ali neko je uspeo da me demantuje. Nemam blama (i ne mislim da je to uopšte nešto čega bi čovek trebalo da se stidi) da kažem ljudima kako se osećam. Mislim da svi oko mene (i fizički blizu mene a i virtualno) znaju moju emociju prema njima. Prilično sam otvorena, sad već i vrapci na grani to znaju. Ali čak i ja ovako otvorena sam skontala da je mnogo lakše izraziti emociju na stranom jeziku. Neko vreme sam mislila da je to moj neki trip, neka moja zabluda ali danas sam čula još jednu osobu da deli to mišljenje. I ceo dan razmišljam o tome. Zašto je ljudima lakše da se izraze na stranom jeziku? Pa čak i kad taj strani jezik govore kao maternji... Ne znam koliko vas to zna, ja sam po profesiji filolog. Završila sam nemački jezik i govorim ga prilično lepo (moja skromnost dolazi do izražaja). Jezik je nešto što učimo ceo život, tako da neću reći da nemački govorim perfektno, baš naprotiv, ali baš volim da pričam na nemačkom, uživam u tome. Ljudi kažu da imam neki poseban sjaj kad govorim na nemačkom. Ha, ko bi rek’o da nemački može da izazove sjaj u oku :) – ova rečenica je posvećena svima vama koji nemački vezujete za grubost.

Uglavnom, u jednom trenutku sam počela da živim bitan deo života na nemačkom. I uživam u tome. Iako sam mislila da ću imati problem da izrazim tj kažem sve ono što osećam, apsolutno nisam bila u pravu. Mislim da nikad nisam bila otvorenija.

Čak i ja koja svakodnevno pričam ljudima koliko mi znače, na nemačkom sam daleko otvorenija. Zašto je to tako?

Ja definitivno mislim da je ljudima mnogo lakše da se izraze i budu iskreniji na stranom jeziku. Ali ako je to jedini način da kažemo šta osećamo, ’ajde da svi naučimo bar po jedan strani jezik, makar zbog toga da bismo govorili jedni drugima koliko nam znače i kakve emocije bude u nama. A s obzirom da se emocija ne podrazumeva, možda se malo osvestimo i počnemo da budemo zahvalni i srećni. 


Miris

Published on 18:37, 11/25,2017

Danas bih htela da pričamo o mirisima. Tj ja bih malo pričala o mirisima. Ja imam momente da odredjene mirise vezujem za odredjene osobe, odredjena mesta ili neka osećanja.

Postoje neki parfemi koji me vezuju za neke periode života. I kad god ih pomirišem oni imaju tu neku moć da me transportuju baš tamo. I ne samo da mislima odletim tamo negde, ja se i osećam onako kao nekada. Kakvu god emociju da to probudi u meni ja se radujem zbog toga. Ja volim nostalgiju. Za mene taj osećaj znači da imam šta ili koga da mi nedostaje. I nedostajanje nije nužno negativna emocija. Barem nije meni. Volim one momente kad sednem, zamislim se, pustim sebe da odletim nekuda a onda u stomaku počnu da lete leptiri. Jaoj, naročito sad, u ovom periodu, oko praznika, pred Novu Godinu. Aaa, baš volim te momente. Nekako se osetim baš kao Doroti koja pljesne cipelama i odeee. Eh, da... Ja sam kao Doroti. Možete me zvati Doroti :)

Čini mi se da sam na početku želela da pričam o mirisima... Sad mi se čini da bih još malo o Doroti, o cipelama koje me odvuku tamo negde. Cipele me odvuku tamo negde ali miris je zapravo taj zbog kog ja zaista živim taj tamo neki momenat. Koliko je lepo što samo zbog mirisa možemo svaki put iznova živeti momente.

Volim i miris zime. Ima nešto u vazduhu tad. Najlepši mi je onaj miris zime dok gazim po snegu a oko mene je sve toliko belo da me glava zaboli :)

Volim miris iz dimnjaka. Još ako taj miris povežem sa zvukom pucketanja vatre... Miris dimnjaka me podseća na neke davne dane kad smo išli na selo da proslavimo Božić. Eto npr taj miris dimnjaka me je sad doveo do mirisa hleba koje bi baba izvadila iz šporeta. Volim miris koji dolazi iz rerne.

Volim miris knjige. Ipak jedan od najomiljenijih mirisa bi svakako bio miris kafe.

Volim i mirise koji učine da osetim bliskost nekih ljudi. Mirisi koji mi vrate neke ljude, učine da poželim toliko toga... a onda samo postanu vetar u ledja. Dobro je dobiti motivaciju samo zbog mirisa, zar ne ;) ?


Neprirodno prirodno stanje

Published on 21:34, 10/24,2017

Sećam se, kad sam bila mala postajalo bi mi jako neprijatno kad bi mi neko rekao da sam pocrvenela. Nije kao da se to često dešavalo, ali nekako nisam volela taj komentar kad mi neko uputi. Valjda se nisam osećala prirodno, valjda mi to nije išlo uz moje prirodno stanje. Sad, posmatrajući iz ovog ugla, mislim da mi je jasno zašto nisam baš bila obožavalac tog komentara.

I danas ne crvenim često. Crvenim tek ponekad, u nekim posebnim prilikama. Znate one prilike kad neko učini da pocrvenite, da sramežljivo spustite glavu dok su vam oči željne da ostanu uperene samo u tu osobu koja vas je „pocrvenela“. U istom trenutku gomila leptira poželi da se igra pa se tako zaigra u vašem stomaku. Toliko predivan osećaj da glavu spuštam ne bi li sebično sačuvala samo za mene sve to što se tu negde dešava.

Pitaju me, „Pa kako izgleda, da li je plav, crn ili smedj... je li ima svetle ili tamne oči... da li je nizak ili visok...?!“, a ja pooojma nemam. Znam samo da izgovara tu gomilu glasova, neke reči od kojih ja prelazim u moje neprirodno (a tako prirodno) stanje, ono stanje kad ja pocrvenim i zanemim.

Ljudi koji me poznaju reći će vam da je to prilično velika stvar... Možda bi tog nekog „izazivača“ mog neprirodnog stanja opisali kao čarobnjaka. Pa zar ja da pocrvenim, pa još i da ućutim...?!

Čarobnjak bi tako došao, onako usput, pobacao te neke reči oko mene, „naterao“ me da pocrvenim, da predjem u neprirodno stanje a onda i nakon njegovog odlaska ja bih ostajala zabuljena u jednu tačku, smeškala bih se nemam pojma čemu a oči bi mi dobijale onu najlepšu nijansu zelene boje.

Sećam se, nekad nisam volela kad bi mi neko rekao da sam pocrvenela, a sad jedva čekam da osetim da crvenim. 


A možda zato volim jesen

Published on 12:32, 09/30,2017

Ufff, koliko volim jesen. Ne znam da li je više volim zbog svih boja koje nam donosi sa sobom ili zbog toga što konačno mogu da se zaigram u kuhinji. Ili možda zato jer nema više +45 i konačno mogu da dišem normalno... Možda volim jesen jer me asocira na početak. A možda zato što ponovo kreću one naše omiljene serije koje su bile pauzirane tokom leta. Ne znam ni sama... Uglavnom, volim jesen.

Volim što mogu da stavim karmin a da ne razmišljam da li se topi ili me samo živcira jer mi je vruće.

Volim jesenju garderobu. Volim da se uvučem u dzempere, da se umotam u moje marame, da navučem čizme. Volim kišne dane kad mogu da se zavučem u fotelju, umotam u ćebence i čitam ili pišem. Da, baš volim jesen. Dok šetam ulicama primećujem i lišće koje se grli sa zemljom.

Posle pretoplih letnjih dana i noći sad smo nekako svi zimogrožljivi pa vapimo da se ušuškamo u nečijem zagrljaju. Volim i da se grlim. Možda zato volim jesen.

Kad je jesen ja se obično zaljubim. Neki leptirić zaluta do mog stomaka i tu reši i da ostane. A ja volim i leptiriće. Možda zato volim i jesen. Volim i poglede ispod obrva, ispod kapa i kišobrana. Volim kad neko učini da se postidim, da ostanem bez reči. To onda definitivno nešto znači. Volim onaj osećaj koji neki mogu videti u mojim očima... kad se ono nešto promeni. A to se obično dešava kad je jesen. Možda zato volim i jesen.


Njeno Veličanstvo Čokolada

Published on 22:42, 08/23,2017

U poslednjih par meseci toliko toga vapi da se prenese na papir ali nekako sve nešto nedostaje da bih ja sela i dopustila papiru da malo istrpi. Nešto nikako da uhvatim ONAJ momenat a toliko toga imam da spomenem. Danas je trebalo da idem na neku radionicu (naravno za pisanje) ali s obzirom da mi nisu ništa javili u vezi sa potvrdom o slobodnom mestu, odlučila sam da ne odem ali pod uslovom da sama napravim sebi jednu radionicu.

I tako i bi. Našla sam nov workplace tj moj kutak za pisanje, pa ’ajde da se oprobamo :)

Nekom prilikom ću vam pisati i o tom kutku, možda i neku sliku dobijete ali za sad je „work in progress“, što se skockavanja istog tiče.

OK, uključila sam komp, skuvala dzinovsku kafu i sad samo treba odlučiti šta će prvo na papir. Mislim da nije bilo baš toliko teško odlučiti s obzirom da je to moja velika ljubav i da će naravno imati prednost. Svi koji me poznaju, sad će odmah provaliti o čemu će biti reč. Za one koji me ne poznaju baš tako dobro -> pisaću vam o Njenom Veličanstvu Čokoladi.

Znam da mnogi obožavaju čokoladu (znam neke koji nisu baš neki zaljubljenici pa zato ne dajem sebi za pravo da kažem svi :) ), ali što se mene lično tiče, čokolada je sinonim za ljubav, uživanje, radost.

Pre izvesnog vremena sam nakon višemesečnog razvlačenja konačno kupila kartu za Hamburg. Sad već ne tako skoro drugarica se preselila tamo. Ona je jedna od onih likova koji su apsolutno realni kad je Nemačka u pitanju – da, smatra je fantastičnom. Normalno, apsolutno ! I tako ja kupim kartu, kažem konačno jer sam se prilično razvlačila sa tim, i zaputim se u taj raj. Moja draga gastarbajterka me je baš lepo dočekala i ugostila, ali dok je ona bila na poslu ja sam se družila sa Hamburgom. Svašta nešto predivno i savršeno sam ja tamo videla/obišla/doživela ali najveće oduševljenje (iako Nemačka oduševljava na svakom koraku) je ipak bila informacija da u Hamburgu postoji muzej čokolade.

Taj dan je bio savršen. Oduševljenjima nije bilo kraja. Stigla sam do muzeja malo pre početka ture. Zapravo nisam ni znala da postoje organizovane ture, ali znate ono kad se sve nekako sklopi. Bilo je nas par u toj grupi. Sve je počelo kod čokoladne fontane, gde smo dobili keksiće i putokaz za levo. Osetila sam se kao dete iz crtanog filma kad ga „bace“ u svet slatkiša. Već taj prvi deo je obećavao.
Pored svih čokladica koje smo usput probali, sve je imalo svoju priču. Devojka koja nas je vodila kroz muzej je bila puna priča o svakom detalju/procesu nastanka čokolade.

Ipak moram priznati da kad sam mislila da nema dalje, odvedeni smo u neku prostoriju koja je ličila na laboratoriju. Da, to je bila laboratorija gde nastaje čokolada. Tad smo dobili sve što je bilo neophodno da Njeno Veličanstvo nastane. Svako od nas je imao priliku da napravi svoju čokoladu.

Odličan način da se cela tura završi.

Tako da, ako ne znate šta biste radili u Hamburgu dok napolju pljušti kiša definiitivno posetite muzej čokolade. A i ako ne pada kiša a u Hamburgu ste – idite do muzeja :)


Dobrodošla 2017 - be the best

Published on 21:28, 01/01,2017

I još jedna godina je iza nas. Kažu da godine brže prolaze kako smo stariji. Mogu vam reći da je meni 2016-a proletela. Bila je puna svega i svačega. Pamtiću je po mnogo čemu. Dosta toga sam naučila i o sebi i o drugima. Naučila sam da isto kao što je moguće „popraviti“ figuru, skloniti višak, upotpuniti manjak, dovesti fizički izgled do savršenstva, tako je moguće „popraviti“ i misli, ukloniti sve ono što nas blokira, dopuniti sve ono što nedostaje, dovesti mozak do savršenstva. Mene raduje što sve više ljudi u mom okruženju svesno radi na sebi i sve više postajemo svesni da je naš život ustvari jedan film gde smo mi reditelji. Danas je prvi dan ove nove 2017-e godine. Nadam se da ste sinoć svi odlučili da će vam ova godina biti najbolja do sad. Odluka je prvi korak.

Poslednji dan 2016-e godine sam definitivno iskoristila da se zahvalim na svim situacija koje sam doživela, onim lepim u kojima sam uživala i bila radosna, na onim ne tako lepim zbog kojih sam učila, rasla i razvijala se. Zahvalila sam se na svim divnim ljudima, starim prijateljima, kolegama, poznanicima, kao i na genijalnim novim ljudima koji su obogatili moj život.

Mnogi pričaju o zahvalnosti i njenom značenju. Kao neko ko je uvek u životu bio zahvalan nije mi bilo teško da zahvalnost uvedem u svakodnevnicu. I sad, kad mi je zahvalnost jedna od navika, mogu vam garantovati da je jako moćna.

Poslednji dan 2016-e godine sam takodje iskoristila da zapišem ciljeve koji će obeležiti 2017-u godinu. Pisajući ih bila sam jako uzbudjena tako da emocija dosta obećava, verujem da ću vam sledeće godine pisati o njihovim ispunjenjima. Sledeće nedelje već počinjem da radim na jednom.

Ovim postom bih se zahvalila svima vama, ne znam da li ste svesni da ste mi pomogli i dali vetar u ledja za dosta postova, članaka koji su nastali u 2016-oj i za sve ono što sledi. Želim vam da shvatite da ste vi reditelji svog filma. Da izbacite sve ono što vas koči, ono što vas muči i što vam ne da da razvučete tu liniju na licu. Vi definitivno birate ono o čemu ćete misliti, pa zašto ne biste izabrali baš te divne stvari, ljude i situacije i bili srećni i zahvalni. Neka nam ovo bude najbolja godina do sad u kojoj ćemo režirati predivne filmove i biti ponosni na reditelje. 

 


Mesto gde nastaje čarolija

Published on 23:27, 12/09,2016

Dan k’o dan, ustaneš, ubaciš u drugu pa iz druge odmah u petu, legneš, spavaš i tako u krug. Još kad sam polagala vožnju sećam se da mi je instruktor stalno pričao da nikako ne smem da pravim tako nagle prelaze, iz druge u petu. Mora to postepeno, stalno je pričao. Kaže, maltretiraš motor. Na trenutak sam zastala... ne smem ni da pomislim šta bi se desilo sa motorom da ga svaki dan tako maltretiram. Ali, čekaj, pa ja to radim mom motoru, mom organizmu. A nećeš ga... Znam da svašta nešto ima da se nadje kod Kineza, ali teško da bi mi mogli pomoći oko novog organizma :) I tako sam ja rešila da iz druge nikako ne idem u petu. Ja to sad lagano, redom. I otkad sam usporila primećujem da ne želim da mi dani liče jedan na drugi. I tako je sve počelo... Počela sam upoznavati nove stvari a sa svim tim novim stvarima počela sam da upoznajem sebe. S vremena na vreme probam nešto novo. To nimalo nije nalik onoj staroj Marini. Ali izgleda da se ljudi zaista menjaju ;)

Živimo u modernom dobu i vrlo često se ovo naše vreme stavlja u negativan kontekst. Slažem se da je ludačko vreme, ali definitivno je moguće iz druge ubaciti najpre u treću i malo voziti tom brzinom. Ja mislim da se u trećoj prilično dugo zadržavam. U toj brzini uživam u ogromnoj crnoj domaćoj kafi, obavezno sa penom ili velikom late-u (moja omiljena kafa za poneti). Ali da se vratim modernom dobu, o kafi i uživanju u njoj bih mogla da napišem knjigu. Ja bih sad bacila akcenat malo na onu pozitivniju stranu modernog doba. Sinonim za današnjicu je internet. Mislim da ne postoji oblast/sfera interesovanja koju internet ne može zadovoljiti. Danas nam je mnogo toga dostupno. Danas možemo svakog dana otkriti ko smo i ko želimo biti, čime se želimo baviti. Toliko tutorijala nam nude sajtovi i to besplatno. Samo jedna stvar nam je potrebna a to je volja. Nije čak potrebno ni definitivno znati šta želite, bitno je da želite, da imate volju da nešto novo naučite, probate, iskusite, upoznate.

Ja sam, na primer, krenula sa jednim webinarom za koji nisam ni znala kako ću ga uklopiti u svakodnevnicu a još manje sam znala šta će izaći iz toga. Taj webinar me je doveo do predivnih ljudi koji su onda lančano počeli da uvode neke nove ljude, nove prilike, nova iskustva. Tako sam zahvaljujući toj otvorenosti došla do predivne Jovane koja mi je predložila da se oprobam u nečemu, meni do sada apsolutno nepoznatom. Moram priznati da je par slika na instagramu bilo dovoljno da se oduševim i poželim da probam i budem deo toga. Tako sam kontaktirala predivnu Bojanu i otišla na radionicu, moju prvu radionicu tog tipa. Prošetavši kroz kaldrmu Skadarlije ušla sam u mirnu uličicu, Zetsku. Negde na pola ulice oduševio me je izlog te predivne radionice. U duhu predstojećih praznika i njen izlog miriše na praznike. Kad udjete unutra čarolija počinje. Meni je tog trenutka vreme stalo. Skupilo se društvo malo, malo ali odabrano. Dobili smo komad gline i počeli da stvaramo. Uživali smo igrajući se sa glinom, smejali smo se i pijuckali vino. Atmosfera je od početka bila prijatna, druženje je lagano teklo, imala sam utisak kao da nisam prvi put u gostima kod Bojane. A kako se i ne bih osećala predivno kad je to malo mesto ustvari mesto gde nastaje magija. Bojana pravi predivnu magiju od porcelana. Nisam sigurna ali mislim da ima nekakav čarobni štapić jer sve ono što možete naći u Zetskoj je čarobno.

Pa dragi moji, ako želite da iskusite nešto novo, da provedete sat ili više na predivnom mestu gde nastaje čarolija ili da čaroliju donesete kući obavezno posetite Bojanu i njen reart concept

Ja sam uživala i sigurno ću često svraćati tamo.

 


Jesen u meni

Published on 13:51, 10/01,2016

Petak je sam po sebi odličan dan. Ali znate šta je bolje od odličnog petka?! Petak kad znate da je ponedeljak neradni dan a Vi tek došli sa odmora :)  Danas je počeo oktobar. Iako je početak jeseni u septembru, ja nekako oktobar vezujem za jesen. U septembru mi je još uvek leto. Volim jesen. Volim sve te jesenje boje, ovo neizvesno vreme koje baš zna da nervira. Ujutru krenem na posao i navučem na sebe, čini mi se, sve što imam u ormanu. Tokom dana jedna po jedna stvar otpada sa mene da bih tek kad krenem kući s posla shvatila da pola garderobera nosim u ruci. Da, iritantno, znam. Ali opet, volim jesen.

Uživam u letnjim danima koji predugo traju. Leti mi se čini da dan nema kraja. Odlazak na bazen koji može da se iskombinuje čak i kad je radni dan. Večernja druženja sa dragim ljudima, skitnje po raznim ulicama, uživanje u dugim šetnjama pored reke, koje nam se u tim letnjim danima čine kao jedini način da se leto preživi. Tokom leta obično svi iščekujemo godišnji odmor. Iako mi nikad nije bilo jasno zašto i kad je godišnji odmor postao sinonim za leto!? Primećujem da ljudi nakon dolaska sa odmora, nakon što leto prodje, počinju da budu melanholični, tmurni kao neki kišni dani. Skoro sam se vratila sa odmora i jesam malo nekako ... ne znam ni ja, onaaako, njaaa. Ali shvatam da je to samo zato što sam u glavi i dalje na odmoru, a ustvari nisam. Ljudi generalno to rade, u mislima su na jednom mestu a u realnosti na drugom. I zato su često neispunjeni i nezadovoljni. Ne bih da koristim reč „nesrećni“, jer je za mene ta reč baš jaka.

Jesen me uvek podseti na početak škole, faksa. To je onaj period kad smo konačno opet svi na okupu. Još otkad smo bili mali na jesen smo nešto počinjali. Prvo smo krenuli u vrtić a onda svakog 1.septembra polazak u školu. U oktorbu smo kretali na fakultet. Uvek smo u tim danima imali neki dan kada smo slavili neki početak. Pre neko veče sam prošetala kroz naselje i posmatrala kuće i ulice. Sve je podsećalo i mirisalo na jesen. Na onu divnu jesen kad su se porodice okupljale uveče, deca spremala za kupanjac, kad smo svi gledali „Srećne ljude“ ili „Bolji život“ i spremali se za spavanjac.

Sećate se kako smo svakog septmebra prvo pisali sastav o tome kako smo proveli letnji raspust, a onda naravno i jedna neizbežna tema – Jesen u mom kraju :) Čak i deca koja nisu volela da pišu, uživala su u ovim sastavima. Tada smo svi zapravo slušali filmove. Svaki film o letnjem raspustu uglavnom je bio o selu. Najviše se sećam tih raspusta. Po ceo dan smo jurili po ulicama, niko nije morao da brine da li će naići neki auto koji ne vozi, već leti kolikom brzinom ide. Tada smo svi bili svačija deca. I svi smo bili isti. Jedino smo morali da budemo tu negde kad padne mrak.  Taj period je toliko bio predivan da ga se i danas sećam. A glavni pokazatelj toga da je taj period bio fenomenalan, iskren i istinski vredan pamćenja su svi ovi ljudi koji su i dalje oko mene a potiču baš iz tog perioda. Danas su nam društvene mreže omogućile svakodnevnu komunikaciju, ali ja još žalim za periodom kad smo komunikaciju održavali preko pisama. Onaj osećaj čekajući da ti stigne pismo je neprocenjiv.

Ako bih se prisetila druge neizbežne teme sa početka školske godine odmah bih pomislila na boje. Jesenje boje. Ima li šta lepše od toga. Počinjem da se smejem i pri samoj pomisli na sve boje koje nam jesen nosi. Na omiljene dzempere koje navučem, otvorim komp i skuvam kafu. Ili mirisi kolača iz rerne koji su zbog prevelikih letnjih temperatura tokom leta zaboravljeni.

Jesen je definitivno period za neke početke. Ja sam već otvorila moju svesku i krenula da pišem ciljeve i planove za naredni period. I sa radošću iščekujem da vidim šta će mi svemir od toga doneti. Pa eto, mali predlog za sve vas koji ne znate šta da radite u jesenjim danima. Pišite, koračajte i čekajte da sa svakim korakom primetite šta vam svemir donosi. 


Svet u boji

Published on 23:57, 06/17,2016

Što se temperature tiče danas je počelo leto. Posle posla sam rešila da prošetam do malo udaljenije stanice  ne bi li dozvolila suncu da me malo „uhvati“. Ovo je sad onaj period kad iskačemo iz pantalona u suknje i haljinice. Svi jedva čekamo da nas ogreje sunce, a onda shvatimo koliko smo beli. Ili možda shvatimo koliko dugo nije bilo sunčanih dana. Ali s obzirom da su narednih par dana najavili tropske vrućine verujem da ću na svakom koraku čuti žaljenje za hladnijim danima. Čudna je ta priroda čoveka. Stalno žali za nečim što trenutno nema. Razmišljam o tome koliko lako ljudi shvataju odnose a i druge ljude. Sve više mi se čini da ljudi misle da se mnogo toga podrazumeva i da ne zahteva sve baš trud i posvećenost. Ja na odnose gledam kao na biljke. Nije da sam neki ekspert za cveće, tu i tamo mi poneko preživi – znaaam, stidim se ali radim na tome, evo jedna biljka mi je živa već više od godinu dana J A ovih dana sam planirala da idem na pijacu cveća i da svoju terasu počastim divnim i šarenim saksijama sa još divnijim cvećem. Pisaću o tome kako napredujem ;)

... i tako dodjoh ja do stanice. Uletela sam u autobus koji kao da me je čekao na stanici – hvala čika majstoru. Nije bilo velike gužve, za divno čudo. U nekom trenutku su ušli kontrolori. Kako sam se približavala mojoj stanici primetili smo da na stanici stoji pokvareni autobus i „pomoćno“ vozilo koje pokušava, valjda, da popravi stvar. Nekako sam se izvukla iz autobusa, probila kroz ta vozila koja su blokirala prilaz trotoaru. Ali nema veze, dešavaju se i takve stvari, dešavaju se kvarovi, dešavaju se gužve. Krenula sam ka ulici koja vodi do moje zgrade. Predivna ulica. U jednoj ne tako velikoj ulici par parkića iz kojih sve pršti od dečijeg osmeha, od maminog vikanja da dete uspori na bicikli, da gleda gde vozi. Cela strana ulice je jedna divna avenija sa predivnim drvećem koje širi svoje ruke ka meni i kao da vidi da mi treba jedan veliki zagrljaj nakon pola dana provedenog u zatvorenom prostoru sa jedva po nekim prozorom. Danas sam prošetala tom ulici nekako prilično svesna iste. Koračala sam gledajući korake, povremeno bih podigla pogled ka nebu da mahnem meni dragoj osobi za koju znam da me posmatra i da je tu negde.

Razmišljam o tome  da li je realno osetiti da je neko koga više nema tu... Ali valjda je ta neka sigurnost koju mi je taj neko uvek pružao jača od svega pa onda dajem sebi za pravo da budem sasvim sigurna da me ni sada nije napustio. Kažu da osetiš „promaju“ kad izgubiš osobu koju voliš. A ja kažem da mi sami možemo da „zatvorimo prozore“ i promaja nestane. Sve što mi nedostaje u vezi sa njim je ono fizičko, da me zagrli, pruži ruku. A sve ostalo, nefizičko, ja i dalje imam. U svakom trenutku znam šta bi mi rekao, kako bi me posavetovao a kako iskritikovao. Ipak je zaista sve u nama samima. I zaborav je naš izbor. Ali ja zaboravu ne dam da dodje. Ja sam zaboravila zaborav.

U poslednje vreme dosta ljudi govore o mislima, o energiji, o zračenju. Na svakom koraku čujem da ljudi pričaju kako je sve u mislima, kakve su nam misli – takav nam je život, kako zračimo – tako privlačimo. Ja imam sreću da oko sebe imam divne ljude. Imam osobe koje moj svet boje najdivnijim bojama. Pored tih ljudi i nije teško imati misli u bojama.

Mislim da se ljudi ne zapitaju da li dovoljno vremena posvećuju sebi i ljudima koji boje njihove svetove. Trenutak. Koliko on traje? Dovoljno dugo ukoliko ga osvestimo. Volim kad na kraju dana otvorim word dokument i krenem da pišem samo zato jer mi je dan bio divan i tako pun inspiracije. Dan proveden sa najdražim bićem, mojom sestričinom. Opšte je poznato da su deca neiscrpni izvori pozitivne energije. Sa sigurnošću se mogu ne samo složiti sa tim već i tvrditi, onako tvrdoglavo. Moje malo mezimče uskoro puni pet godina. A ja ne mogu a da se ne zapitam kako je bilo moguće uživati u životu pre 5 godina? Svaka tetka će se složiti sa mnom da ne postoji lepši osećaj od tog. A taj osećaj kad vas mezimče, voljeno biće pozove „TETKA“... mislim da se tad svi leptiri sjate baš u moj stomak.

Malo sam se raspisala J ali ono što je bila poenta, bar poslednjeg dela, jeste da se zapitamo da li dovoljno pažnje, vremena i ljubavi pružamo/pokazujemo ljudima koji nas čine srećnim i boje naše svetove...


Ima nešto ...

Published on 23:15, 05/03,2016

Zaređali se neki dosadni kišni dani. Nikako da prodju. Ali ovaj put je ova kiša taaako dobrodošla. Ne radim cele nedelje i uživam u tome što me je kiša zatvorila u kuću, bar jedan deo dana J Kažu, lepo je doć’ u svoju čaršiju – predivno je doć’. Obožavam kad dodjem u moju čaršiju a pitanje „gde ćemo na kafu“ zaista dobije odgovor. I tako obilazeći kragujevačka lokalna mesta uživam u ispijanju kafe i ćaskanju sa dragim, starim prijateljima. Kao da i nije bilo tako davno kad nam je svakodnevnica bila ispunjena vidjanjima, ćaskanjima, dugim „planiranjem“ gde večeras izaći a onda nama devojkama ono mučno „a šta obući“.

Volim proleće. Ali nekako mi maj ima neki poseban miris. Sećam se da sam davno pisala o maju u mom gradu. Nama je sad Dan grada. Uvek se nešto dešava tog 06/05. Tih dana se uvek održavala i pesma Evrovizije. Ima nešto u vazduhu tokom maja. Ima nešto i u manjim mestima. Volim tu spontanost koju nose ulice gradića, gde možeš pešaka lagano stići od jednog do drugog kraja. Volim da imam moj kutak, moju oazu. Ne tražim previše od tog mesta, uglavnom da ima dobru kafu. Ima nešto i u mirisu kafe. A tek u ukusu... mmm. Ispijanje kafe je mnogima ritual/navika, nešto bez čega ne možemo započeti dan. Dan koji mi počne bez kafe ... ja u stvari ni ne znam kako izgleda takav dan. Uživam u ispijanju kafe, to je jedan od mojih zenova. Najviše volim jutarnju kafu. Ona prava prva jutarnja je jaka, crna, kako kod mene kažu, turska kafa. I naravno, mora biti sa penom.  Prvu kafu pijem dugo, baš uživam u njoj. To je neki čudan momenat. Relativno skoro sam počela da budem svesna momenata. I mogu vam reći da je odlično. Uvek sam jasno delila stvari/momente u kojima uživam i one u kojima ne uživam. Ali otkako sam „upoznala“ i osvestila momenat, sve manje je onih u kojima ne uživam. Ima nešto u tom momentu J


Grad i ulice

Published on 11:32, 02/03,2016

Ovih dana često pomislim na moj rodni grad.Normalno je da je svako od nas vezan za svoj rodni grad, naročito ako mu je život tamo bio ispunjen ljubavlju, radošću i svim onim nezaboravnim trenucima. Jutros sam pročitala priču jedne Kragujevčanke koja opisuje šetnju čuvenim ulicama grada koje vode do nekih divnih mesta pored kojih smo nekada svakog dana prolazili. Vraćam se u te dane kad sam svakodnevno šetala tim ulicama, išla ka tim mestima... Kakav divan osećaj budi u meni čak i samo sećanje. Kolika je ta emocija, koliko sam srećna što je imam. I zahvalna. Ja sam jedna od onih ljudi koji su otišli iz svog rodnog grada. Bez ikakvog moranja, ja sam otišla jer je jednostavno bila takva prilika. Dobila sam posao u drugom gradu. Imala sam sreću da sam iz mog grada otišla u jedan grad koji me je dočekao raširenih ruku. U početku je bilo teško, dok se nismo upoznali dovoljno da se jako zagrlimo. I ja grad i on mene. Ali sad uživamo u svakodnevnim zagrljajima.

Sad dok šetam ulicama „novog“ grada uživam u svakom ćošku. Uživam u mestima i ljudima koje srećem i upoznajem. Osećam kako me prihvata i ja prihvatam njega. I ne patim za rodnim gradom jer mu se rado i često vraćam. Samo što sad, zahvaljujući odlasku iz istog, mnogo više uživam u svakom ćošku mog rodnog grada. Drugačije doživljavam njegove ulice, parkove i ljude. Sada sam srećna i zahvalna jer imam dva grada koji me vole i koje ja volim. I sve te ljude, ulice i sva ta mesta koji me čine srećnom. Ali kao što pesma kaže „Lepo je doć’ u svoju čaršiju“. Ja bih samo dodala, lepo je imati gde i kome doći.

 


'Ajde da se igramo :)

Published on 22:34, 01/14,2016

Ćao moji blog-drugari. Mada, više nisam ni sigurna koliko vas mojih starih blog drugara i dalje bloguje ... a nekad je ovo bilo naše mesto ... Sad kad malo vratim film, koooliko sam divnih ljudi ovde srela, neke sam čak i lično upoznala, ali nekako je sve to ostalo divno blog-druženje koje na neki način i dalje traje. Eto, sad mi pade na pamet da napravim grupu gde ću vas sve sakupiti pa da napravimo neko druženje Smile Što da ne?! Smile

Dobro, to ćemo uraditi a sad da se vratim na ono o čemu sam zapravo htela da pišem. Ovih dana dosta razmišljam o mislima. Slušam razne pametne ljude (kažem pametne jer su shvatili da je sve na njima, da oni odlučuju kakav će život živeti) – hvala tim ljudima što postoje Smile

 Na svakom koraku ćete čuti da neko priča o tome kako mora da se pokrene, da krene da vežba, da ide u teretanu, da trči i sl., ali nikad nisam čula da neko priča da treba da počne sa vežbama za um. Kao neko ko nema neku sportsku crtu, bez navike da vežba dajem sebi za pravo da sad nakon godinu dana intezivnog vežbanja kažem da definitivno vežbanje oslobadja. I to ne samo viška kilograma već oslobadja i naš um. Definitivno endorfin koji lučimo tokom i nakon vežbanja znači i za naš um, ali da li je to sve što možemo da uradimo za njega? Čula sam odličnu rečenicu koju non stop ponavljam sebi (možda sam je već i ovde pomenula), a ona glasi „Ako već moram da mislim, zašto ne bih mislila pozitivno“. Pa daaa, misli  ne možemo da zaustavimo, to mu dodje kao neki proces koji ide i ide i ide... Onda sam čula reč „uverenje“. Ja nisam ni mogla da zamislim koliko ta reč ima važan značaj u našem životu, bar sam ja to tako shvatila. Naučeni smo da verujemo u mnoge stvari, da radimo neke stvari, eto, zato što tako treba, red je. Šta je to sa moći razmišljanja? Kažu, kakve su nam misli takav nam je život. Pa da, baš tako. Ja u neke stvari verujem slepo ako zadovolje neku moju logiku mišljenja, ali definitivno verujem u one stvari koje čine da se zaista osećam bolje. Nije nimalo lako kontrolisati svoje misli baš uvek (meni nije). Valjda je u prirodi čoveka da nekad pomisli i na neke ne tako dobre, vesele, radosne trenutke. Ali onda u tom trenutku pomislim da ja imam moć nad mojim mislima, pa zašto ih onda ne promenim. Pomislim, ma sigurno postoji nešto/neko što/ko me ispunjava, što/s kim mi je baš lepo, što/ko me čini srećnom... ajde da mislim o tome, ako već moram da mislim Smile

Jeste teško, ali ni telo se u teretani ne oblikuje u idealno odmah, koliko vremena na traci, sa loptom, na strunjači je potrebno da bi bilo odlično, koliko čokoladica sam morala samo da pogledam J Dobro, za to baš i to nisam disciplinovana (moj trener bi sad bio baš happy da ovo pročita) ali verujem da za ovo hoću. Dajem sebi cilj i izazivam samu sebe da sredim misli, da ih bar 90% bude pozitivno ;) i baš da vidim koliko će mi dobro biti u životu Smile

Hoće li mi se neko pridružiti? Smile

PS. Tek sad kontam koliko mi je tekst pun smajlića Smile 


Pre nego što ustaneš moraš da padneš

Published on 22:33, 09/29,2015

Kiša baš nekako neće da pljusne. Od juče samo rominja, pada dovoljno da pokisnete ali i dovoljno da vas mrzi da izvadite kišobran. Nisam bila lenja i izležavala se po ovom vremenu, divnom samo za izležavanje. Otišla sam u teretanu, tamo baš volim da odem. Pre godinu dana ne bih ovo izgovorila a sad sam praktično zavisna od teretane. Baš me opusti, napuni energijom. Hm, mada pre godinu dana mnogo toga ne bih mogla ni da zamislim da će biti kao sad...

Uglavnom, došla sam kući, posle ispražnjenog bojlera, sipala sam čašu vina i otvorila Blog. Razmišljam o krugu. I onda se setih jedne stare emisije "Ipak se okreće". I stvarno se okreće. Moj tata je stalno govorio da u životu moraju biti lepi, najlepši, manje lepi, tužni i ružni a onda i oni najružniji i najtužniji trenuci. Valjda i jeste tako... pa mora neka ravnoteža da postoji. Ja sad prolazim kroz neki... pa ne baš lep period. I možda se tešim, ali definitivno mislim da me čeka nešto mnogo lepo. Ne znam samo kojom se brzinom okreće taj krug, da li je ista brzina i kad ide od lepog ka manje lepom i obrnuto? Pa nekako mi je logičnije da se od lepog(vrha) ka manje lepom (dnu) skotrlja brzo, a onda mu treba malo više da se popne... Nestrpljenje je nešto što me baš krasi, ali učim se... daleko sam strpljivija nego što sam bila. I time mogu da se pohvalim. Sve u životu je prolazno. Prolaznost je definitivno nešto sa čime ja ne mogu da se pomirim. Ali i ta prolaznost prodje i opet se sve okrene :)

I ako želiš da ti bude bolje, prvo treba da ti bude ne baš tako dobro. Valjda je sve to izmišljeno zbog prirode čoveka, koji ne zna da ceni šta ima dok ne prodje. Ali dobro je što nekad može i da se vrati ;) I na kraju uvek bude bolje. Jer ako želiš da ustaneš prvo moraš da padneš...


HVALA TI

Published on 23:26, 09/01,2015

Milion ljudi je već isto toliko puta pričalo i pisalo na ovu temu a svaki čovek je barem jednom o njoj razmišljao. Život. Danas jesi, sutra nisi. Koliko sam puta čula ovu rečenicu i svaki put u meni izazove neki osećaj... ne znam koji tačno... ma, nervira me ova rečenica. Da, to je osećaj koja ona u meni izazove. Ali, zašto me nervira? Možda baš zato što je prokleto tačna!

Danas, dok jesmo, ok nam je, apsolutno nam nije bitno ništa osim nas samih. A sutra, kad nismo...? Da li se onda zapitamo zašto smo baš tako reagovali, zašto smo baš to rekli, zašto možda nešto nismo rekli? Ljudi dodju u naš u život ali i odu. Neko zato što želi, neko zato što mora, a neko jednostavno ode jer tako treba... 

Jedna mnogo bitna osoba je nedavno otišla iz mog života. Zato što je morala. Nije više mogla da izdrži a stoički se borila, dugo i hrabro. I danas mi te poslednje reči prolaze kroz glavu "Ne mogu više ... ne mogu, Make". Uf, kako je to zabolelo. Ali, znam da nije mogao više. Jer da jeste, još ne bi otišao. Juče je bio, danas više nije. Kažu da uvek ostane nešto nedorečeno... pa ne znam, možda i ne ostane. Jer i ono što se nije reklo, znam da se osetilo. Nedorečeno je ono što sad ne mogu da kažem. Imam par noviteta u životu i sve bih dala da mogu da ih podelim sa tobom. Jer znam da bi ih ti shvatio onako kako treba, da bih dobila povratnu informaciju, pa makar i najokrutnija bila. Znam da bi bila za moje dobro. Znaš, ne ide mi loše, ali ne ide ni dobro otkad te nema. Veliku rupu treba popuniti. Znaš, postoje trenuci kad bih se tako slatko posvadjala sa tobom. (smeh) Da, čak mi i naše svadjice nedostaju. Naučio si me da verujem u mnogo toga, da verujem da ja mogu mnogo toga. Sad trenutno verujem da sediš pored mene, držiš cigaru u ruci, pogled ti se gubi u daljinu i teraš mi da ti čitam ovo što pišem... Znaš, to me drži, to što verujem da si pored mene... I sad dok mi je lice prekriveno suzama, dok su mi oči zamagljene od njih, znam da bi mi rekao da od toga nema ništa i da moram dalje. Da sam to ja, Make, i da ja mogu sve. Al' znaš, zbog te rečenice i jesam ovde gde sam i jesam ovo šta sam. Mogu ja sve, jer sam kao ti! HVALA TI 


1 2 3 4 5  Sledeći»