A možda zato volim jesen

Ufff, koliko volim jesen. Ne znam da li je više volim zbog svih boja koje nam donosi sa sobom ili zbog toga što konačno mogu da se zaigram u kuhinji. Ili možda zato jer nema više +45 i konačno mogu da dišem normalno... Možda volim jesen jer me asocira na početak. A možda zato što ponovo kreću one naše omiljene serije koje su bile pauzirane tokom leta. Ne znam ni sama... Uglavnom, volim jesen.

Volim što mogu da stavim karmin a da ne razmišljam da li se topi ili me samo živcira jer mi je vruće.

Volim jesenju garderobu. Volim da se uvučem u dzempere, da se umotam u moje marame, da navučem čizme. Volim kišne dane kad mogu da se zavučem u fotelju, umotam u ćebence i čitam ili pišem. Da, baš volim jesen. Dok šetam ulicama primećujem i lišće koje se grli sa zemljom.

Posle pretoplih letnjih dana i noći sad smo nekako svi zimogrožljivi pa vapimo da se ušuškamo u nečijem zagrljaju. Volim i da se grlim. Možda zato volim jesen.

Kad je jesen ja se obično zaljubim. Neki leptirić zaluta do mog stomaka i tu reši i da ostane. A ja volim i leptiriće. Možda zato volim i jesen. Volim i poglede ispod obrva, ispod kapa i kišobrana. Volim kad neko učini da se postidim, da ostanem bez reči. To onda definitivno nešto znači. Volim onaj osećaj koji neki mogu videti u mojim očima... kad se ono nešto promeni. A to se obično dešava kad je jesen. Možda zato volim i jesen.