It's all about emotion

Ovih dana se koprcam u moru emocija i prilično uživam u tome. Ljudi koji me poznaju znaju da nisam nimalo škrta na rečima, neki bi sad dodali da bi možda nekad trebalo da budem škrtija, ako me razumete :) Ali neee. Pa kad je beg bio cicija :) Volim da izražavam emocije, uživam u zahvaljivanju i podsećanju ljudi koliko mi znače, koliko ih volim, koliko sam naučila od njih. Volim onaj momenat kad svaku osobu koja uleti u moj život dodam slagalici mog života. A onda se odmaknem i onako izdaleka bacim pogled na slagalicu.

Ja sam definitivno jedna od onih koji zaista misle i veruju da je mnogo toga u glavi. Nekako mogu da tvrdim da svi možemo sve, potrebno je samo da zažmuriš, porazmisliš malo i kreneš.

To je sad neka druga tema, o kojoj ne bih sad da pričam ali taj momenat kad zažmurim i porazmislim malo me je doveo do ove teme o kojoj bih volela danas da pričam. Svi mi koji volimo da maštamo i imamo taj neki „samo moj“ svet znamo koooliko je dobar taj osećaj koji imamo kad zažmurimo i zastanemo na tren. Najviše volim tu, što taj tren baš može da potraje.

Tako sam ja jednog dana otplivala u to neko more emocija i tu i ostala. Plivajući zapitala sam se da li dovoljno često govorim ljudima da ih volim, da li im govorim da boje moj svet i slažu moju slagalicu.

Svi stalno govore „Nemoj da mi govoriš, pokaži mi“ – da budem iskrena, nisam baš obožavalac ove rečenice. Mislim da ove dve stvari idu jedna sa drugom. Da, želim da mi pokažeš ali želim i da mi govoriš. Naročito u današnje vreme kad se mnogo toga dešava online, u nekom virtualnom svetu. Ranije nisam verovala u to, ali neko je uspeo da me demantuje. Nemam blama (i ne mislim da je to uopšte nešto čega bi čovek trebalo da se stidi) da kažem ljudima kako se osećam. Mislim da svi oko mene (i fizički blizu mene a i virtualno) znaju moju emociju prema njima. Prilično sam otvorena, sad već i vrapci na grani to znaju. Ali čak i ja ovako otvorena sam skontala da je mnogo lakše izraziti emociju na stranom jeziku. Neko vreme sam mislila da je to moj neki trip, neka moja zabluda ali danas sam čula još jednu osobu da deli to mišljenje. I ceo dan razmišljam o tome. Zašto je ljudima lakše da se izraze na stranom jeziku? Pa čak i kad taj strani jezik govore kao maternji... Ne znam koliko vas to zna, ja sam po profesiji filolog. Završila sam nemački jezik i govorim ga prilično lepo (moja skromnost dolazi do izražaja). Jezik je nešto što učimo ceo život, tako da neću reći da nemački govorim perfektno, baš naprotiv, ali baš volim da pričam na nemačkom, uživam u tome. Ljudi kažu da imam neki poseban sjaj kad govorim na nemačkom. Ha, ko bi rek’o da nemački može da izazove sjaj u oku :) – ova rečenica je posvećena svima vama koji nemački vezujete za grubost.

Uglavnom, u jednom trenutku sam počela da živim bitan deo života na nemačkom. I uživam u tome. Iako sam mislila da ću imati problem da izrazim tj kažem sve ono što osećam, apsolutno nisam bila u pravu. Mislim da nikad nisam bila otvorenija.

Čak i ja koja svakodnevno pričam ljudima koliko mi znače, na nemačkom sam daleko otvorenija. Zašto je to tako?

Ja definitivno mislim da je ljudima mnogo lakše da se izraze i budu iskreniji na stranom jeziku. Ali ako je to jedini način da kažemo šta osećamo, ’ajde da svi naučimo bar po jedan strani jezik, makar zbog toga da bismo govorili jedni drugima koliko nam znače i kakve emocije bude u nama. A s obzirom da se emocija ne podrazumeva, možda se malo osvestimo i počnemo da budemo zahvalni i srećni.