Mrzim slobodno vreme i dokolicu.
Zasto je to tako prokleto?!?Dok sam puna obaveza,jedva cekam da sve to prodje kako bih imala vremena za sebe,da se odmaram,pa cak i po ceo dan izlezavam a kad konacno dobijem vreme za sebe,kao da mi se nista ne radi(kao da sve sto sam prizeljkivala dok sam bila zauzeta i u nemogustvu da radim,odjednom nestane)
Kad sednem,npr.,da ucim,hiljadu mi stvari prodje kroz glavu koje bih mogla da radim,gde da idem,cime da se bavim...a kad zavrsim sa ucenjem,npr.,kao da odjednom zaboravim na sve to...
E ljudi su stvarno cude neke zivotinje...ja sam covek,ali ne razumem ljude....da,ne razumem samu sebe !!!
Zasto mora "nesto" da se nema da bi se zelelo?!?
Zasto je prokleto tacna recenica da tek kad "nesto" izgubimo,postanemo svesni koliko smo imali i sta to znaci
Koliko se puta covek odrekne neceg,pa tek kroz neko vreme zazali zbog toga-ali tad vec prodje isuvise vremena da bi se to dobilo natrag(narocito kad su ljudi u pitanju-jer niko nije nasa igracka)
Pa koliko samo puta padnem ispit i kazem da mi se to nece ponoviti(sa istim ispitom),da cu sledeceg puta ranije poceti da spremam i dok ne izgubim sve to vreme ni ne pomislim na to koliko sam ga imala...
Ali tako je,na zalost,u svemu u zivotu...Dok covek ne izgubi nesto,nece shvatiti koliko mu je to nesto odgovaralo,koliko je on u stvari imao.
Ali zasto moram da ostanem bez necega da bih shvatila sta imam?!?
Postoji hiljadu pitanja sa "ZASTO",a odgovora skoro da nema...puno sam razmisljala o ovome i trudila se da sto je vise moguce izbegnem da se nadjem u situaciji kad cu nesto izgubiti pa tek onda shvatiti sta sam imala...Tesko je u pocetku,ali covek nauci da ceni ono sto ima...Ja sam naucila...mogu reci da sam koliko-toliko razmazena...da sam retko obracala paznju na moje ponasanje prema drugima...ali sam pomocu 2-3 osobe shvatila i videla kakvo je to moje ponasanje...i to me je dosta opeklo tako da sam od tada pocela da ga korigujem i sada sam,mozda ne mnogo,ali dovoljno svesna sta imam i koga i sto je najbitnije,znam koliko mi sta znaci...
Danas je tesko anci prijatelje...one bezuslovne,prave...koji su tu i da placu sa tobom...jer najlakse je biti prijatelj onome koje i sam srecan!Malo je ljudi koji znaju da slusaju a jos manje onih koji znaju da u pravom trenutku kazu pravu stvar...zato mislim,da covek ako ima bar jednu pravu osobu pored sebe,koja ce ga tisnom tesiti,cutanjem razumeti...treba da je cuva i da se potrudi da shvati da je ima pre nego sto je izgubi!
P.S.Ni ta osoba nije savrsena,moze te i iznervirati i naljutiti i svata-nesto,ali ipak tu je kad treba da bude...zna da saslusa,vidi i oseti...a to je velika stvar!!!
Potrazi tu osobu...mislim da je svako od nas moze naci(ili je vec ima)
