Sad stvarno mislim da smo otišli daleko
I prosto ne znam kako vratićemo leto kući
Jer kao da je kasno

Za neke stvari prosto nisi tako krojen
I sama kriva sam što život mi je bojen sivom
Umesto zlatnom

Potpuno sama kriva sam
U život sam te uvukla
Nikoga nisam pitala
I tako mi treba

I kako ću sada
Ja nisam tako mlada
Kako ispočetka
Da nadjem svoj put
O čemu ću da sanjam
I kome da se vraćam
Bez tvog osmeha i život je ljut

Sve naše godine sad ništa nam ne vrede
Oduvek mislila sam, čekaćemo sede nekad
Zajedno negde

Možda u kućici na moru koju sanjaš
Al uživotu svaki san moraš da ganjaš dugo
I sa mnogo snage

A to je to što fali ti
Da mene malo nosiš ti
Sad će se caša preliti
I tako ti i treba

...

 Hajde još jednom nasmeši se