Kako svako zna biti pametan kad treba da posavetuje nekog...Malopre shetam sa  drugaricom,a ona u nekom bedaku...tuzhna i besna i ljuta i samo shto ne zaplache.Imam utisak kao da joj se ceo svet rushi.

Razgovaramo nas dve,trazhi od mene savet.Prichamo i ja joj govorim shta mislim o tom njenom problemu(koji je naravno ljubavni,pa kakav bi bio-kod nas devojaka samo su ti problemi tragichni,ostali se lako reshavaju ).Moje drugarice dosta cene moje mishljenje...nekako sam skroz trezvena i znam da slusham a i da posavetujem...aha,ali tako nije sluchaj kad sam ja u pitanju.Chesto mi se desi da odreagujem onako kako nikada nikog ne bih posavetovala da odreaguje.Kazhem ili uradim neshto,postupim onako kako mene nervira i svesna sam da tako neshto ne treba ni da pomislim a kamoli uradim,ali eto...desi se.zhiv chovek,pogreshi  

 No,zahvaljuci tim mojim drugaricama koje mi svesno pokazaju koliko cene moje mishljenje i koliko im ono znachi,ja sam pochela dosta svesnije da razmishljam i reagujem nikako afektivno(a meni par bliskih ljudi zna koliko je to moje ponashanje znalo da "ubije")...Mislim da sad reagujem i da se ponasham bash onako kako jedna normalna,pametna i donekle zrela devojka treba da se ponasha...

Ranije sam chak znala da se udubim u neke prazne priche i teram tako a ni sama ne znam gde to vodi.Dozvoljavala sam da situacija i stvari upravljaju sa mnom.A sad...sad ne.Sad sam ja iznad njih...(kako bi mi Nemci rekli "Steh über den Dingen)...

I osecam se zadovoljnije.Pravim zhivot kako ja zhelim.I shta god da uradim/kazhem nemam se za shta kajati i nervirati jer znam zashto sam bash to uradila/rekla...i naravno,svako dobija po zasluzi