Svet u boji

Published on 06/17,2016

Što se temperature tiče danas je počelo leto. Posle posla sam rešila da prošetam do malo udaljenije stanice  ne bi li dozvolila suncu da me malo „uhvati“. Ovo je sad onaj period kad iskačemo iz pantalona u suknje i haljinice. Svi jedva čekamo da nas ogreje sunce, a onda shvatimo koliko smo beli. Ili možda shvatimo koliko dugo nije bilo sunčanih dana. Ali s obzirom da su narednih par dana najavili tropske vrućine verujem da ću na svakom koraku čuti žaljenje za hladnijim danima. Čudna je ta priroda čoveka. Stalno žali za nečim što trenutno nema. Razmišljam o tome koliko lako ljudi shvataju odnose a i druge ljude. Sve više mi se čini da ljudi misle da se mnogo toga podrazumeva i da ne zahteva sve baš trud i posvećenost. Ja na odnose gledam kao na biljke. Nije da sam neki ekspert za cveće, tu i tamo mi poneko preživi – znaaam, stidim se ali radim na tome, evo jedna biljka mi je živa već više od godinu dana J A ovih dana sam planirala da idem na pijacu cveća i da svoju terasu počastim divnim i šarenim saksijama sa još divnijim cvećem. Pisaću o tome kako napredujem ;)

... i tako dodjoh ja do stanice. Uletela sam u autobus koji kao da me je čekao na stanici – hvala čika majstoru. Nije bilo velike gužve, za divno čudo. U nekom trenutku su ušli kontrolori. Kako sam se približavala mojoj stanici primetili smo da na stanici stoji pokvareni autobus i „pomoćno“ vozilo koje pokušava, valjda, da popravi stvar. Nekako sam se izvukla iz autobusa, probila kroz ta vozila koja su blokirala prilaz trotoaru. Ali nema veze, dešavaju se i takve stvari, dešavaju se kvarovi, dešavaju se gužve. Krenula sam ka ulici koja vodi do moje zgrade. Predivna ulica. U jednoj ne tako velikoj ulici par parkića iz kojih sve pršti od dečijeg osmeha, od maminog vikanja da dete uspori na bicikli, da gleda gde vozi. Cela strana ulice je jedna divna avenija sa predivnim drvećem koje širi svoje ruke ka meni i kao da vidi da mi treba jedan veliki zagrljaj nakon pola dana provedenog u zatvorenom prostoru sa jedva po nekim prozorom. Danas sam prošetala tom ulici nekako prilično svesna iste. Koračala sam gledajući korake, povremeno bih podigla pogled ka nebu da mahnem meni dragoj osobi za koju znam da me posmatra i da je tu negde.

Razmišljam o tome  da li je realno osetiti da je neko koga više nema tu... Ali valjda je ta neka sigurnost koju mi je taj neko uvek pružao jača od svega pa onda dajem sebi za pravo da budem sasvim sigurna da me ni sada nije napustio. Kažu da osetiš „promaju“ kad izgubiš osobu koju voliš. A ja kažem da mi sami možemo da „zatvorimo prozore“ i promaja nestane. Sve što mi nedostaje u vezi sa njim je ono fizičko, da me zagrli, pruži ruku. A sve ostalo, nefizičko, ja i dalje imam. U svakom trenutku znam šta bi mi rekao, kako bi me posavetovao a kako iskritikovao. Ipak je zaista sve u nama samima. I zaborav je naš izbor. Ali ja zaboravu ne dam da dodje. Ja sam zaboravila zaborav.

U poslednje vreme dosta ljudi govore o mislima, o energiji, o zračenju. Na svakom koraku čujem da ljudi pričaju kako je sve u mislima, kakve su nam misli – takav nam je život, kako zračimo – tako privlačimo. Ja imam sreću da oko sebe imam divne ljude. Imam osobe koje moj svet boje najdivnijim bojama. Pored tih ljudi i nije teško imati misli u bojama.

Mislim da se ljudi ne zapitaju da li dovoljno vremena posvećuju sebi i ljudima koji boje njihove svetove. Trenutak. Koliko on traje? Dovoljno dugo ukoliko ga osvestimo. Volim kad na kraju dana otvorim word dokument i krenem da pišem samo zato jer mi je dan bio divan i tako pun inspiracije. Dan proveden sa najdražim bićem, mojom sestričinom. Opšte je poznato da su deca neiscrpni izvori pozitivne energije. Sa sigurnošću se mogu ne samo složiti sa tim već i tvrditi, onako tvrdoglavo. Moje malo mezimče uskoro puni pet godina. A ja ne mogu a da se ne zapitam kako je bilo moguće uživati u životu pre 5 godina? Svaka tetka će se složiti sa mnom da ne postoji lepši osećaj od tog. A taj osećaj kad vas mezimče, voljeno biće pozove „TETKA“... mislim da se tad svi leptiri sjate baš u moj stomak.

Malo sam se raspisala J ali ono što je bila poenta, bar poslednjeg dela, jeste da se zapitamo da li dovoljno pažnje, vremena i ljubavi pružamo/pokazujemo ljudima koji nas čine srećnim i boje naše svetove...


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=276706

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Svet u boji



  1. Visit Maja

    Zelim da procitam jos mnogo ovako predivnih reci, mnogo sam ponosna na tebe ...a ti znas da si ti moj svet u boji!Svaka cast Maki!