Inspirisana Dijaninom pričom počela sam da razmišljam o iznenađenjima...

Dijana je želela da proslavi divan dan, ali nije imala nikakve konkretne planove ni želje. Želela je samo da bude iznenađena.

Nikada nisam volela iznenađenja. Ali valjda kako se s godinama mi menjamo tako nam se menja i ono šta volimo.
Postoje tako neke stvari koje ja radim po inerciji, eto tako jer sam ih nekad volela, radila... Tu baš dolazi do izražaja onaj bik u meni. Samo neka je bez promene...

Ali kako sam ja sve više osoba koja obožava promene, tako sam izgleda zavolela i iznenađenja. Mada nisam do sada razmišljala o tome.

Razmišljam o tome šta nam je uradilo ovo moderno doba. Sad verovatno zvučim kao da imam sto godina, ali meni i deluje kao da je toliko prošlo otkad živimo ovaj moderni život.

Da se razumemo, ja vrlo volim određene stvari koje nam je donelo ovo vreme ali i dalje „patim“ za nekim starim. Sećam se onog perioda kad smo pravili poklone jedni za druge, kad smo crtali čestitke ili satima birali šta da poklonimo nama dragoj osobi. Satima smo birali jer smo želeli da tu osobu obradujemo, da joj poklonimo nešto šta ona voli.

Danas baš i nemamo toliko vremena da biramo poklone, obično se to radi u hodu, usput svratimo do radnje i uzmemo „nešto na brzinu“... Ali nije ni do poklona. Do vremena je.
Do prioriteta. Do onoga čemu (kome) dajemo sebe.
Ja sam npr osoba koja voli da kupi i pošalje cvet osobi koju volim. Ja i dalje pravim čestitke za Novu godinu (OK, sad pravim digitalne, ali ipak pravim)... i dalje imam momente kad kažem svojim ljudima koliko ih volim i koliko sam srećna jer ih imam...

Ova današnja priča je pokrenula gomilu misli u mojoj glavi. Gomilu pitanja.
Danima već razmišljam o okruženju. Kažu „ti si prosek 5 osoba koje te okružuju“.
Moje pitanje vama – jel vam se dopada prosek koji ste?