Kad pomislim na leta svog detinjstva obuzme me neka nostalgija. Nostalgija ne samo za tim vremenom, za ljudima koji više nisu fizički sa nama, već i za pravim letom.
Kad pomislim na ta leta, mogu da razumem ljude koji kažu da vole leto. Znate ono kad je 30 stepeni toplo, a uveče vam za šetnju treba nešto „za preko“.

Ali ni tih leta više nema...

 

Ne znam, nisam neki fan leta. Uh, naročito ne leta na beogradskom asfaltu.  

Ali sad ne želim da kukam i žalim se na temperaturu već bih da vam pričam malo o jednom magičnom mestu. O mestu na koje sam pobegla od beogradskog asfalta.

Ove godine sam osetila veliku potrebu za morem. Bila mi je potrebna šetnja pored mora, da udahnem morski vazduh, da osolim kosu...

 

Vrlo brzo smo rešili gde idemo. Dvoumili smo se, možda čak i „troumili“, ali je moj dragi na kraju rešio da mi ispuni želju i odemo u Pargu. S obzirom na to da je on tamo već bio, ja sam dobila i super vodiča, koji em poznaje mesto, em poznaje mene.

I pre nego što smo stigli tamo, ja sam bila dosta informisana i upućena u to kakvo je to mesto.

Jedina stvar na koju nisam bila spremna, iako sam znala šta me čeka, je put do te čuvene plaže Valtos.

E ako do sad nisam verovala u karmu, sad definitivno verujem. Ljudi moji, pa kakav je to kardio.

 

Ali da se vratim na Pargu. Parga se nalazi blizu Preveze (ukoliko letite avionom, ovde ćete sleteti. Ovde ćete sleteti i ako letite za Lefkadu). Moj prvi utisak je bio oduševljenje bojama. Jedan mali, živopisan gradić sa preslatkim uličicama, tavernama i lokalima koji se postepeno „dižu u visinu“.

Prva dva-tri dana sam se zaustavljala na svakom koraku, jer sam na svakom ćošku nailazila na nešto slatko.

Nebitno da li je to niz radnjica sa suvenirima ili cveće u predivnim bojama, ali u tim ulicama vam sve mami pogled.  

Sve te ulice vode ka malom trgu koji se pruža duž obale.

Ceo centralni deo grada je u stepenicama koje vode do Venecijanske tvrdjave. E tu se morate popeti.

Bila bi velika šteta da propustite pogled sa tvdjave.

S obzirom da sam imala dobrog vodiča, koji zna koliko sam teška kad je hrana u pitanju, uspela sam da okusim grčku kuhinju i to u jednom starom, porodičnom restoranu sa tradicijom i preukusnom hranom. Da li biste mi verovali kad bih vam rekla da se za mesto u tom restoranu čeka red u ulici? Da, toliko je dobro da ljudi stvarno čekaju da bi dobili mesto. Naravno da sam i ja čekala. Dok čekate sto, domaćin vas posluži čuvenim grčkim pićem.

A kad smo dočekali sto, pored fenomenalne hrane uživali smo u domaćem belom vinu. Najbolja su ona vina bez etikete, koja porodica pravi za sebe a nesebično deli sa nama.

 

Kao neko ko nije baš veliki fan jutra, super mi je godilo što na plaži ima brdo preslatkih kafe-restorančića.

Nimalo mi nije smetalo što je svako jutro izgledalo isto -> odradimo ozbiljan kardio do plaže, zauzmemo neku slatku ležaljku, po mogućstvu što bliže moru i pravac na kaficu sa pogledom.

Da je do mog dragog, ovo bi sve radili oko 9h ali medjutim ... bilo je malkice kasnije.

Ne znam šta ali ima nešto u moru, u talasima, u njegovom zvuku. Pet-šest dana mi je bilo dovoljno da se restartujem i napunim dušu.

 

Nekad mi se čini da dušu nedovoljno „kačim na punjač“. Volim ovakva mesta koja me bace na razmišljanje i nakon punjenja vode odmah u akciju. Svako putovanje donese nešto, oplemeni nas i obogati za bar jedno saznanje, kontanje ili bar onaj jedan „AHA-momenat“. Ili nam spontano nametne neko pitanje. Za ovo letovanje od Parge sam dobila nekoliko „toga“, ali bih izdvojila jedno pitanje koje bih volela da svakog dana postavim sebi. -> Radiš li nešto šta ti dušu kači na punjač?

Ma i momenata je previše divnih koje sam ponela sa sobom. Galerija u telefonu mi je puna i jedva čekam da podelim sa vama još neke predivne trenutke i preslatka mesta (za uživanje u istim zapratite me na instagramu: @marinien_ )

A ono šta bih vam savetovala ako budete išli u Pargu – lutajte, gubite se po uličicama, popijete domaće vino i mnogo uživajte u bojama.

 

Do sledećeg posta...

Grli vas Marinien 

 

Mislim da je ove godine 15 godina kako piskaram ovde. Pošto sam ja neko ko baš voli glorifikaciju, pomislila sam, možda bih mogla proslaviti. Ali s obzirom da u poslednje vreme uopšte nisam aktivna ovde koliko bih to htela, mislim da je ponovno aktiviranje najbolji način da ovaj jubilej proslavim.

Ovo mesto ovde je uvek bilo nešto samo moje. Mnogo ljudi koji me poznaju ni ne znaju da ja tu kao nešto piskaram. U početku je tu bila neka naša blog ekipa i mi smo čitali jedni druge. Kako je vreme prolazilo, ja sam i dalje piskarala uglavnom za sebe, bez ikakvog odredjenog smera. Uvek sam volela to, samo moje mesto gde mogu da naškrabam po neku stranu, gde ništa ne mora da ima smisla a još manje da bude povezano jedno sa drugim.

Pisala sam ono šta mi je tog trenutka bilo na duši, u mislima. Nekad su prsti sami kuckali a um se otvarao.

Neki to nisu mogli da shvate, neki čak nisu imali ni priliku da pročitaju.

Ovih dana dosta razmišljam o blogu. Aktivirala sam se na instagramu i baš se raspišem ispod slika.

Podsetila sam se koliko volim ovo, koliko uživam dok pakujem tu neke reči.

Baš sam požela da vratim sebi ovu rutinu, da vratim sebi ovaj osećaj, ovog nekog leptira u stomaku koji vileni dok ja pišem.

Čitam svoj poslednji post ovde. I vidim da sam obećala neko pisanje o veri i o slučajnostima. Sećam se te večeri dok sam pisala poslednji post, kakav je to rat misli bio u mojoj glavi.

I sad bih vam svašta nešto piskarala i rekla. I baš je super osećaj.

Sve je počelo onog momenta kad sam rešila da počnem da delim s ljudima sadržaj. Postoji toliko toga što želim da vidite i da pročitate. Postoji toliko mesta koja želim da zajedno obidjemo.

Razmišljam o vremenu. Sećate se onog momenta kad za 5 min treba da zvoni za kraj časa i nikako da prodje. Ili kad u teretani radimo neku vežbu koja nam baš i nije omiljena – ja mislim da tih 5 min ne traje isto kao npr 5 min kad snooze-ujemo budilnik ili uživamo u najlepšem pogledu.

Isto je i sa dragim ljudima.

Kažu da po toj prolaznosti vremena, odnosno trajanju tih 5 minuta, možemo znati koliko zapravo uživamo i volimo to nešto šta radimo.

Kad se dohvatim tastature ili sveske i olovke tih 5 min baš prekratko traju. Mislim da sam ovim sama sebi dovoljno rekla.

Do sledećeg posta...

Grli vas Marinien