Uh, što ja volim ovo doba godine. Volim kad krene novembar, pa sezona slava. To kod mene znači samo jedno, zagarantovano sam u Kragujevcu, mnogo uživam sa porodicom, uglavnom ja nešto izvoljevam, vazda sam nešto htela, vazda je dan počinjao sa čuvenom „aj da napravimo neki plan“  A sad imam i podršku, moju sestričinu koja će, čini mi se (nadam se da moja sestra ovo neće pročitati), da me nadmaši u izvoljevanju i akcijama - oh, Bože, prštim od ponosa (tetke će razumeti)

Neću mnogo pričati o tome koliko je ova godina drugačija – zar i nije poenta da nam godine u životu budu drugačije? Zamislite da su nam godine iste, da svakog dana iznova živimo isto... Hm, kad malo razmislim, nije daleko od istine. Više me brine ova činjenica nego ovo što cele ove godine živimo...
Malo sam ove godine poranila, obično ovo radim u decembru, ali šta je pa isto ove godine.

Naizgled jedna godina puna restrikcija, a ustvari puna akcija. Svaka restrikcija donela je bar po jednu akciju, donela je bar po jednu novu osobu, bar po jednu odluku.

Prva restrikcija mi je donela vreme. Nešto najvrednije što sam u tom trenutku mogla da dobijem.

Počela sam da se vraćam mnogim „stvarima“ za koje sam mislila da sam ih prerasla. Skontala sam da definitivno postoje „stvari“ koje se ne mogu prerasti, kao i one koje se ne smeju nikako prerasti. Volim ovu lepotu jezika: jedan jezik ne dozvoljava dve negacije jer time jedna potire drugu, dok u našem jeziku važi zlatno pravilo „što više to bolje“ 

Malo sam digresirala, ali nećete mi zamerite. Eto šta se dešava kad ne pišem neko vreme, izazovem rat svojih misli. Misli ratuju jedna sa drugom, bore se za prevlast. Mada nije ni to tako loše, zdrava konkurencija je dobra stvar.  

OK, da se vratim na „stvari“ koje se nikako ne smeju prerasti, neću se vraćati na duplu negaciju u jeziku 

Ne sećam se da li sam ikada pisala o tome, ali počela sam da piskaram još u nižim razredima osnovne škole. Umišljala sam da sam mnogo dobar pisac. Sećam se svojih prvih priča a još više se sećam ozarenih lica svojih roditelja i babe, moje Bukice, koji su me sa oduševljenjem slušali kao da slušaju najpopularnijeg pisca današnjice. Jedna od najbitnijih „stvari“ je ta potpora koju dobijamo od malena. Neverovatno je koliko nas to definiše u životu, koliko nam olakšava dalji rad i veru. Super je imati ideju I želju, ali vera je ta koja nas vodi do akcije I discipline bez kojih nema ništa. Znači, vera. Mogla bih nekad malo više vremena da posvetim veri. Razmišljam kakva bi vera bila kao osoba. Uf, evo je jedna agresivnija misao koja pokušava da preuzme vlast.

-          Draga vero, molim te sačekaj malo, posvetiću ti vremena, obećavam.

Da se vratim na restrikcije I sve ono što su mi donele. Donele su mi vreme. Njavredniji poklon. Iako sam dobila vreme, ja sam zastala. Uradila sam baš ono što mi je dugo trebalo. Stala sam. Nije to bilo kočenje odjednom, ne verujem da bi to bilo dobro za moj unutrašnji motor... opet ću digresirati ali ne možemo a ne pomenuti mnogo bitnu odluku i akciju da krenem na put „postanite aktivan vozač“ – baš sam ponosna na sebe, još jednom sam baš ponosna na sebe – bravo, Maki

Elem, stala sam. Kočenje je išlo prilično sporo ali čemu žurba. Eto i to sam naučila. Čemu žurba – svi vi koji me duuugooo poznajete, ne brinite, niko me nije oteo.

Onog trenutka kad sam ja stala, tad je sve počelo da se kreće kod mene. U moj život su se pojavljivale nove ideje, nove akcije, novi ljudi. I sve je dolazilo nekako iznenada. Možda I ne baš iznenada. Čini mi se da se sve pojavilo baš onda kad bih se zapitala. I evo je još jedna misao koja bi da se izbori za svoje mesto. Pita me da li zaista verujem u slučajnosti... Ali morala bih prvo ispoštovati veru, obećala sam joj, pa onda slučajnostima mogu dati vlast.

Mislim da je ovaj moj motor zaslužio odmor, čini mi se da mi je rat misli sagoreo dosta kalorija – a kažu da se valja odmoriti. Pa ako kažu, idem ja onda da probam da ih poslušam a vama ostavljam da razmišljate o restrikcijama, šta nam donose a šta ondnose (možda baš ono što nam treba). I znate šta, dobra vest je da sami možemo kad god želimo da ih sebi uvedemo