Ćao moji blog-drugari. Mada, više nisam ni sigurna koliko vas mojih starih blog drugara i dalje bloguje ... a nekad je ovo bilo naše mesto ... Sad kad malo vratim film, koooliko sam divnih ljudi ovde srela, neke sam čak i lično upoznala, ali nekako je sve to ostalo divno blog-druženje koje na neki način i dalje traje. Eto, sad mi pade na pamet da napravim grupu gde ću vas sve sakupiti pa da napravimo neko druženje  Što da ne?! 

Dobro, to ćemo uraditi a sad da se vratim na ono o čemu sam zapravo htela da pišem. Ovih dana dosta razmišljam o mislima. Slušam razne pametne ljude (kažem pametne jer su shvatili da je sve na njima, da oni odlučuju kakav će život živeti) – hvala tim ljudima što postoje 

 Na svakom koraku ćete čuti da neko priča o tome kako mora da se pokrene, da krene da vežba, da ide u teretanu, da trči i sl., ali nikad nisam čula da neko priča da treba da počne sa vežbama za um. Kao neko ko nema neku sportsku crtu, bez navike da vežba dajem sebi za pravo da sad nakon godinu dana intezivnog vežbanja kažem da definitivno vežbanje oslobadja. I to ne samo viška kilograma već oslobadja i naš um. Definitivno endorfin koji lučimo tokom i nakon vežbanja znači i za naš um, ali da li je to sve što možemo da uradimo za njega? Čula sam odličnu rečenicu koju non stop ponavljam sebi (možda sam je već i ovde pomenula), a ona glasi „Ako već moram da mislim, zašto ne bih mislila pozitivno“. Pa daaa, misli  ne možemo da zaustavimo, to mu dodje kao neki proces koji ide i ide i ide... Onda sam čula reč „uverenje“. Ja nisam ni mogla da zamislim koliko ta reč ima važan značaj u našem životu, bar sam ja to tako shvatila. Naučeni smo da verujemo u mnoge stvari, da radimo neke stvari, eto, zato što tako treba, red je. Šta je to sa moći razmišljanja? Kažu, kakve su nam misli takav nam je život. Pa da, baš tako. Ja u neke stvari verujem slepo ako zadovolje neku moju logiku mišljenja, ali definitivno verujem u one stvari koje čine da se zaista osećam bolje. Nije nimalo lako kontrolisati svoje misli baš uvek (meni nije). Valjda je u prirodi čoveka da nekad pomisli i na neke ne tako dobre, vesele, radosne trenutke. Ali onda u tom trenutku pomislim da ja imam moć nad mojim mislima, pa zašto ih onda ne promenim. Pomislim, ma sigurno postoji nešto/neko što/ko me ispunjava, što/s kim mi je baš lepo, što/ko me čini srećnom... ajde da mislim o tome, ako već moram da mislim 

Jeste teško, ali ni telo se u teretani ne oblikuje u idealno odmah, koliko vremena na traci, sa loptom, na strunjači je potrebno da bi bilo odlično, koliko čokoladica sam morala samo da pogledam J Dobro, za to baš i to nisam disciplinovana (moj trener bi sad bio baš happy da ovo pročita) ali verujem da za ovo hoću. Dajem sebi cilj i izazivam samu sebe da sredim misli, da ih bar 90% bude pozitivno ;) i baš da vidim koliko će mi dobro biti u životu 

Hoće li mi se neko pridružiti? 

PS. Tek sad kontam koliko mi je tekst pun smajlića