Kiša baš nekako neće da pljusne. Od juče samo rominja, pada dovoljno da pokisnete ali i dovoljno da vas mrzi da izvadite kišobran. Nisam bila lenja i izležavala se po ovom vremenu, divnom samo za izležavanje. Otišla sam u teretanu, tamo baš volim da odem. Pre godinu dana ne bih ovo izgovorila a sad sam praktično zavisna od teretane. Baš me opusti, napuni energijom. Hm, mada pre godinu dana mnogo toga ne bih mogla ni da zamislim da će biti kao sad...

Uglavnom, došla sam kući, posle ispražnjenog bojlera, sipala sam čašu vina i otvorila Blog. Razmišljam o krugu. I onda se setih jedne stare emisije "Ipak se okreće". I stvarno se okreće. Moj tata je stalno govorio da u životu moraju biti lepi, najlepši, manje lepi, tužni i ružni a onda i oni najružniji i najtužniji trenuci. Valjda i jeste tako... pa mora neka ravnoteža da postoji. Ja sad prolazim kroz neki... pa ne baš lep period. I možda se tešim, ali definitivno mislim da me čeka nešto mnogo lepo. Ne znam samo kojom se brzinom okreće taj krug, da li je ista brzina i kad ide od lepog ka manje lepom i obrnuto? Pa nekako mi je logičnije da se od lepog(vrha) ka manje lepom (dnu) skotrlja brzo, a onda mu treba malo više da se popne... Nestrpljenje je nešto što me baš krasi, ali učim se... daleko sam strpljivija nego što sam bila. I time mogu da se pohvalim. Sve u životu je prolazno. Prolaznost je definitivno nešto sa čime ja ne mogu da se pomirim. Ali i ta prolaznost prodje i opet se sve okrene :)

I ako želiš da ti bude bolje, prvo treba da ti bude ne baš tako dobro. Valjda je sve to izmišljeno zbog prirode čoveka, koji ne zna da ceni šta ima dok ne prodje. Ali dobro je što nekad može i da se vrati ;) I na kraju uvek bude bolje. Jer ako želiš da ustaneš prvo moraš da padneš...

Milion ljudi je već isto toliko puta pričalo i pisalo na ovu temu a svaki čovek je barem jednom o njoj razmišljao. Život. Danas jesi, sutra nisi. Koliko sam puta čula ovu rečenicu i svaki put u meni izazove neki osećaj... ne znam koji tačno... ma, nervira me ova rečenica. Da, to je osećaj koja ona u meni izazove. Ali, zašto me nervira? Možda baš zato što je prokleto tačna!

Danas, dok jesmo, ok nam je, apsolutno nam nije bitno ništa osim nas samih. A sutra, kad nismo...? Da li se onda zapitamo zašto smo baš tako reagovali, zašto smo baš to rekli, zašto možda nešto nismo rekli? Ljudi dodju u naš u život ali i odu. Neko zato što želi, neko zato što mora, a neko jednostavno ode jer tako treba... 

Jedna mnogo bitna osoba je nedavno otišla iz mog života. Zato što je morala. Nije više mogla da izdrži a stoički se borila, dugo i hrabro. I danas mi te poslednje reči prolaze kroz glavu "Ne mogu više ... ne mogu, Make". Uf, kako je to zabolelo. Ali, znam da nije mogao više. Jer da jeste, još ne bi otišao. Juče je bio, danas više nije. Kažu da uvek ostane nešto nedorečeno... pa ne znam, možda i ne ostane. Jer i ono što se nije reklo, znam da se osetilo. Nedorečeno je ono što sad ne mogu da kažem. Imam par noviteta u životu i sve bih dala da mogu da ih podelim sa tobom. Jer znam da bi ih ti shvatio onako kako treba, da bih dobila povratnu informaciju, pa makar i najokrutnija bila. Znam da bi bila za moje dobro. Znaš, ne ide mi loše, ali ne ide ni dobro otkad te nema. Veliku rupu treba popuniti. Znaš, postoje trenuci kad bih se tako slatko posvadjala sa tobom. (smeh) Da, čak mi i naše svadjice nedostaju. Naučio si me da verujem u mnogo toga, da verujem da ja mogu mnogo toga. Sad trenutno verujem da sediš pored mene, držiš cigaru u ruci, pogled ti se gubi u daljinu i teraš mi da ti čitam ovo što pišem... Znaš, to me drži, to što verujem da si pored mene... I sad dok mi je lice prekriveno suzama, dok su mi oči zamagljene od njih, znam da bi mi rekao da od toga nema ništa i da moram dalje. Da sam to ja, Make, i da ja mogu sve. Al' znaš, zbog te rečenice i jesam ovde gde sam i jesam ovo šta sam. Mogu ja sve, jer sam kao ti! HVALA TI