U koraku sa zhivotom

  Danas me je probudio zrak Sunca koji je pokushavao da se provuche kroz zavesu. Pravi jesenji dan. Obozhavam jesen. Vreme mnogo utiche na mene. Kisha zna da nas baci u neku apatiju, da nas rastuzhi i podseti na neke trenutke zbog kojih nam se najradije plache. Ali mene ne. Ja obozhavam kishu, vezuje me za mnogo lepih trenutaka. I ma koliko ona sama po sebi bila neraspolozhivog karaktera, ja u njoj nadjem neku pozitivnu energiju...

Poslednjih par dana se osecam lepo. Raspolozhena sam. Vidjam se sa prijateljima, izlazim, uchim, posvecujem vreme i svojoj porodici. Uvek sam verovala da se sve mozhe samo kad se hoce. Ali sad sam to sebi i dokazala. Ispunjena sam nekim osecanjem potpunosti. Kao da sam svoja na svome. Neophodno je da postavimo prioritete i ostvarujemo ih, ne bi li se osecali zadovoljno. Uvek sam vishe-manje verovala u sebe, ali ipak mi je neophodno par ljudi koji me podizhu kad vide da padam, koji veruju u mene uvek za nijansu vishe. Pre nekog vremena sam upala u "krizu", shvatila sam da moj zhivot ne ide u pravcu u kom ja zhelim da ide. Kao da prolazi pored mene, nisam imala utisak da zhivim zhivot, vec kao da sam samo objekat koji troshi dane. Razgovor sa ocem mi je dosta pomogao. Kad sam videla koliko on veruje u mene...znala sam da ja imam kontrolu, da ja to mogu. Podsetio me je na josh neke ljude koji takodje veruju u mene. Znala sam da sam zasluzhila njihovu veru i shvatila da to jesam ja. I umesto da kmechim, uzela sam zhivot za ruku, kao ljuta majka kad uhvati svoje nemirno dete, i vratila ga tamo gde ja zhelim da bude. Uz mali napor, ali sa ogromnom upornoshcu, vratila sam svoj zhivot na pravi put. I nastavila dalje. Evo i dalje koracham...srecna i zadovoljna