LJUBAV SLEPA-LUDOST PRATILJA

  Znam da nesto osecam...Imam neki jak osecaj u sebi...S'vremena na vreme nije bas tako sladak,i pozelim da prestane ali ...opet tu je...a da zelim da prestane,prestao bi-ili ne bi?

    Cesto se pitam,sta je zapravo ovo sto osecam?!

  Ako je to ljubav,zasto patim?!Ako je opet neki drugi emotivni osecaj,zasto nisam skroz zadovoljna?!-Da li je covek ikada u potpunosti zadovoljan ili 'pak mora da postoji neka ravnoteza?!Neki balans koji nas vadi iz monotonije i izbedaci na neko vreme kako bismo vise uzivali u onoj pozitivnijom strani...

  Ne znam...jednom davno sam mislila da osecam nesto mnogo jako...Cak sam bila u nekoj,sada vec sa sigurnoscu mogu reci,zabludi...Ma daj,dete se zaljubilo pa napravilo dramu...pa i jeste bilo tako...Mada za te godine to je bilo nesto najvece i najjace sto sam ikada osetila-normalno je da sam mislila da je LJUBAV-pa i jeste bila,za te godine :)

Stvarno sam osecala nesto dosta jako,lepo...ali sam i dosta plakala-pa zar su suze sastavni deo ljubavi?!Ne zelim da verujem da jesu-i zato kad god placem i patim zbog nekog,reci cu sebi da to nije ljubav,jer da jeste ja bih bila srecna....Znam da ovo nije pravilan stav ali meni je tako lakse...Al' dal' ja mogu ubediti sebe da to nije to,samo zato jer mi je tesko i jer ne zelim da bude tako?Mogu ubediti glavu,ali srce-ono ce i dalje osecati -ili mogu  i srce ubediti?

Ja licno mislim da se osecanja mogu prigusiti,ugusiti ali ne i prestati samo zato jer ja tako zelim...a ako ih ugusim na silu(jer ja tako zelim),ona ce kad-tad isplivati...Ili gresim?-Volela bih da gresim...

       ...... 

A onda sam osetila nesto jos jace i tako za kratko vreme "prva ljubav" postala mi je samo slatka uspomena na detinjstvo-moje prve suze zbog decka... :)

Ja sam imala tu srecu da volim dva puta u zivotu...smatram da je to bila sreca jer voleti nekog je sposobnost...Mozda nisam znala da to ispoljim u tolikoj meri da taj neko shvati koliko volim ali mislim da sam dovljno ucinila...Ta druga ljubav me je mnogim stvarima naucila...cak i promenila...Dok sam volela,bila sam najsrecnija osoba na svetu...sad nisam volela samo spoljasnjost vec unutrasnjost...Kad bi me neko,onda-za prvu ljubav-pitao sto ga volim,samo bih rekla "Pa sladak je :) " a kad bi mi isto pitanje bilo postavljeno za drugu ljubav,moj odgovor bi bio skroz drugaciji...

Naravno,ljubav ne bi bila ljubav da je ne prati trnje...patila sam i zbog druge ljubavi,ali na drugi nacin,zbog drugih stvari...Ali sada,kad je dovoljno vremena proslo,drago mi je sto mi se sad sve to izdesavalo...dosta sam jaca,drugacija,na stvari gledam drugim ocima...i sad me neko moze slomiti ali to gledam skroz drugacije(ono sto te ne ubije samo te ojaca)...Kako kaze Marfijev zakon "AKO TI JE DOBRO,NE BRINI PROCI CE", e ja imam takvu teoriju kad mi je tesko,samo ja kazem "KAD MI JE TESKO,NE BRINI PROCI CE :) "

Ima jedna "prica"...kako su se ljubav,ludost,patnja,sumnja,pohlepa,ljubomora i svi ti prateci osecaji,prisutni u svakodnevnici,igrali zmurke...Da ne lupam jer ne znam tacno,ali poenta je da je LUDOST zmurela i poslednju je nasla LJUBAV,koja se sakrila u ruzi,ali kako je LUDOST uplasila LJUBAV,ona se nabola na trnje i od tada je LJUBAV SLEPA A LUDOST NJENA PRATILJA !!!